Marketing
Dan D
Dan je bio kao stvoren za Brumovo istraživanje po gradu.. brum, brum, brum, brujao je Brum. Ako je neko gledo taj tzrtić. Tako sam nekako danas i ja bila raspoloživa ovaj, mislim raspoložena,jel.
I tako Brum uvijek doživi neku nezaboravnu pustolovinu u gradu, a u smiraj dana se vraća u svoju garažu (sihomodopop su ustvari njega opjevali sa natrag u garažu), prolazi pored gazde svog koji ga nikad ne skuži, al dok gasi svjetla gazda navek nešče najde na stražnjem sjedištu Brumovom. Uvek je to nekaj kaj je eksidentli ostalo od Brumovih avantura i pustolovina. Tak je danas ostalo nekaj i na mom stražnjem sjedištu (ovo bi se moglo protumačit kao moja stražnjica, al to je metafora, bamboocha). Ma serem, nije ostalo niš, samo lep osećaj, a znate kak ide ona stara samo za tajjjj osećaj!
Daklemce, o čem je riječ. Danas sam se digla sa posebnim entusijasmom, reko djevo bajna oj ti oj, danas će da bidne dan anjc a! Al nije sve uvek onak kak si zamisliš.. uglavnom da ja ne trkeljam preveć o lauzi, šiti staf koje su mi se zdogojdile, evo jedne koja je spasila dan (i mast) od propasti.
Taman kad me pogodila spoznajna misao da mi je današnji dan bio zakurac, ono ni vrti ni mimo, bzvz, doživjeh preokret dok si reko abrakadabra! Spoznajna misao me pogodila u Immportane centru u našoj velebnoj metropoli. Mjestu radnje ove igre sudbine. U tom vrlom trenutku sudbina nije umiješala svoj srednji prst, kako to inače često radi (i još ga digne u zrak), nego cijelu ruku, ruku koja je vodila mene ka toj osobi i tu osobu ka meni!
Moj bitak i njegova bit nisu mogli vjerovat, sva sam zatreperila, digle su mi se sve dlake na tijelu (one koje su uspjele narast od pretprošlog posta), širom sam razgoračila joči, protrljala, jednom, dvaput, al slika se nije mijenjala, štipala sam se posvuda, al slika se i dalje nije mijenjala! Ne, ja ne sanjam, to je zbilja On! Išli smo u suprotnom smjeru, ja sam ga fokusirala i FBI-jevski ga nisam ispuštala iz vida. Sekunde su prolazile. Mimoišli smo se. Ja ga i dalje nisam ispuštala iz vida. KGB-ovski. Tad ga je sudbina navela da stane na kiosku, a mene okuražila da mu priđem. DA, to je bila prilika. Jer stao je na kiosku. To je znak! Idem! Dok sam išla prema njemu, vihor misli u mojoj maloj glavici, šta da kažem, oću ga traži kunu, oću reć da sam lovac na mlade potencijalne zvijezde, oću ga pitat kolko je sati, sve same ideje ne znaš koja bolja od druge!
Dobitna rečenica, uz ovlaš dodir, je bila: E, jel ti pišeš blog? 
(kao ne znam, glupa sam si malo, ha?)
On je elokventno odgovorio: Jea.
Na šta sam ja rekla prvo šta mi bi na umu, srcu, pameti, iz pete iskreno: Ma legendo!
On se nasmešio, a ja zagonetno i tajanstveno, kako to i inače radim jer mi je to imidž, vratila se svom smjeru putanje. Da mi je kasnije najdeblja baba zabila pazuh pod nos i stala na nogu u tramvaju, ma ništa mi ne bi moglo ovi dan pokvarit.
11.5.2006. – dan kad sam imala susret druge vrste sa...TADAAAA! 
Post je objavljen 12.05.2006. u 00:28 sati.