Trebalo bi izmislit instant sreću... ono... "add water, stir, done" :o)
Ima doduše i dobra strana u svemu tome... kasnije više cijeniš ono dobro u životu :o)
Sječam se kad je frend jednom reko u afektu "najbolje oženit neku siromačnu curu... ona će znat cijenit ono šta imaš"... ima istine i u tome :o)
Al mislim da se karakter ne razvija samo tako... interesantno je u biti kako se sociološki gledano razvija karakter. OK, sociologija nije baš moj hobi al zanimljivo je... kad dijete previše voliš... ono će jednog dana uzvratit tu ljubav... ili kad ga previše mrziš... ono će znat da je to krivo i uzvratit mržnju ljubavlju... no sa druge strane... može se pojavit suprotni efekt... da ga previše voliš i da on to zlouporabljuje... ili da kad ga previše mrziš i on sve zamrzi...
Vjerojatno tu geni utječu na razvoj... ljudski mozak ima neograničen potencijal, al zbog nekog razloga se drukčiji ljudi drukčije razviju... ili možda činjenica da na razvoj utječe MNOGO faktora...
Ja sam, npr, kao klinjo 2-3 puta krao... lagat mi nikad nije bila navika al par puta sam znao... normalno... ko dijete iz straha uvijek zalažemo... npr... sam u dnevnom borakvu... gledam jednu "kristalnu" zdjelu... sručim je i razbije se... mama dođe... "Jesi ti to razbio?" "... ... ... ne..." ne... sigurno je vjetar pošto sam sam u prostoriji... hehe... no moram reć da sam jako jako rijetko batine dobivao ko dijete... ok... otac mi je 2 puta usnicu razbio... no bilo je dovoljno da me on jednom udari da postigne taj efekt... i od njega sam sveg 3-4 puta dobio šamar... mat me znala i češće... al svaki puta 2-3 puta po dupetu i to je bilo to... iako je imala naviku sa kuhačom ponekad tuč pa kad je bila jako, jako ljuta bi ja otrčao u kuhinju i slomio sve kuhače koje sam našo... hehe... lijepih li vremena :o)
al zanimljivo je da sam uvijek shvatio krivicu... možda sam zato takav kakav jesam sad...
bitno je shvatit... shvatit tko je kriv... i što se dogodilo... ko šta sada shvaćam da sam sam... ne mislim sad "oh my, i have no one in this world"... ne nego samo na otoku... ok... ovaj vikend je 10 godišnjica male mature... idem na večeru čisto da vidim malo ko će doć... kako su ljudi... i možda obnovim koji kontakt...
sumljam doduše pošto sam ja vječiti outsider :o) u konverzaciju 1-1 se nekako uvijek uklopim... al nisam tip za mase... to jednostavno nisam ja... volim mir... volim tv... volim se šalit i zafrkavat... volim hugove i rovodit vrijeme samo šutjet blizu nekoga... to je meni zabavno...
nedavno sam dobio komentar, ko što sam spomenuo jednom, da kako sam ja puno toga propustio u životu jer sam takav... to je tako relativno... opijanja, drogiranja, sex... stvari koje su toj osobi, ok ne baš toj govorim generalno, važne... meni su tako nebitne... dok su recimo toj istoj osobi animei ili igrice nebitne... al meni su zabavne... jer ja u njima vidim ono što ta osoba vidi u tim drugim stvarima...
da smo svi isti... svijet bi bio TAKO dosadan... ok... nebi bilo slomljenih srca, ratova i takvih gluposti... al ponekad je i slomljeno srce dobra stvar... i ne mislim "aha... sljedeći puta će manje bolit"... oće vraga... sljedeći puta te može boljeti još i više... to su emocije... na emocije se nikad ne možeš naviknut... nikad ne postaneš otporan... i svi ih imamo... al ono što možemo i trebamo... je shvatit... i učit...
shvatit... kako je bilo nama kad nam je netko slomio srce... učit... kako se to dogodilo... i kako to izbjeć... i... sad opet previše filozofiram ko i stalno... i odlutao sam od teme ko i uvijek...
to je jednostavno moj tok misli... stalno u pokretu... a nikad se ne kreće...
Sve u svemu... sreća... tako blizu a tako daleko :o)
Post je objavljen 09.05.2006. u 21:13 sati.