Eto, osipaju se dobri ljudi s blogova, prerastaju u samostalne kovače svoje sreće pisanja (koja poetično-retardirana rečenica), ne treba im više netko da im poput kosti baca smajliće i šarene funkcije, i postaju spisateljske institucije (što god to značilo, zvuči važno).
A što ću ja sa svojim blogom?
Pisat ću ga još neko vrijeme. Srat ću koliko se u ovoj ozbiljnoj konkurenciji srati može, bit ću djetinjast, glup, bezobziran i mudrozboran, a kad jednog dana shvatim da sa mnom više nitko ne želi jesti male čokoladne bonbončiće, prestat ću pisati blog i počet ću pisati ozbiljan roman.
A o čemu ću pisati?
O prošlim usranim i jadnim vezama. O okrutnoj ljubavi koja se igrala sa mnom kao što se krvožedni pitbul igra s malim zekom. O stečenoj ljubavnoj mudrosti koja je nekoć bila prilično uvjerljiva, a sada je pod velikim upitnikom i sumnjom.
A možda ću pisati o tome kako sam ukrao Bajaderu i bio uhvaćen, kako sam prodavačici rekao lažno ime, ime njenog sina i bio razapet ispred kupaca, prodavača i roditelja. Mali mučenik na trgovačkom križu s Bajaderom kao trnovitom krunom na glavi i kiki-rikijem kojeg ni nakon sramotnog uskrsnuća nisu pronašli u mojoj torbi.
Ili ću pisati o konju...
Propinjaš se mrcino
Kad te želim jahat
Od kad kola nemam
Postao si bahat
Konju jedan
Use, podase, al' nikako nase
Čini mi se da ćeš
Skoro u kobase
Post je objavljen 09.05.2006. u 19:32 sati.