Javier i ja smo imali doista strašan dan danas. Cijeli dan smo se svađali, skoro smo skočili jedan drugome za vrat. Što je najgore, svađamo se oko sitnica, kao npr. jako nam je teško odlučiti u koji restoran otići jesti, koji film pogledati, i iz toga se izrodi tolika svađa da ne možemo pričati jedan s drugim. Onda ili ja ili on šutimo jer smo depresivni (drama queens!), a drugi pokušava smiriti situaciju. Onda zamijenimo uloge. Pa tako cijeli dan. Malo mi je falilo da ga ne ostavim i ne odem kući, ali sam se bojao da ću se morati vratiti kad ga uhvate njegove depresije. On je razmišljao da krene stricu u Chicago. Sutra se nećemo vidjeti nego ćemo se odmarati jedan od drugoga. Večeras me nazvao telefonom, izvinjavao se i ponavljao kako me voli i da mu već nedostajem. Što je najgore, nedostaje i on meni pa sam i ja ponavljao isto. Koje li patetike!
Nevjerojatno je zapravo koliko me lako on može povrijediti, a isto tako i ja njega. Najčešće je riječ o nesporazumima, pogrešnim interpretacijama, krivom shvaćanju i nerazumijevanju. Ali zbog naših pasivno-agresivnih karaktera i sklonosti preuveličavanju sitnice u trenu narastu u nepremostive probleme. Zaključio sam da možemo lako jedan drugoga povrijediti zato što smo se jako otvorili jedan drugome - a to mi se sviđa. Nadam se samo da se nećemo poklati u ovoj fazi - a jako se nadam da je ovo samo faza a ne početak kraja.
Post je objavljen 09.05.2006. u 10:23 sati.