Radio sam danas onako kako već neko vrijeme nisam, sa guštom i vrlo predano, od jutra do sad nisam digao glavu. A onda sam se najeo.
Kad se ovako bezobrazno najedem ko malo prije, tada postanem umoran...a kad postanem ovako umoran kao što sam sad a moram ići na još jedan sastanak uvijek se upitam:
Čemu sve to?!
I još se pitam upravo sad: Čemo sve to ja pišem?
Tko bi to znao...ali pišem...tko bi znao zašto živim...ali živim :)
Mala me nedavno upitala nešto pa je meni sinulo nešto, te rekoh da to o čemu razmišljem podijelim s vama.
Dakle ovako: život je nešto samo po sebi čudesno, nešto što nam je poklonjeno. Mi stalno mozgamo o smislu života, a to znači da mozgamo o nečemo što nam je poklonjeno...a bake su sve shvatile i pričale nam da se poklonjenom konju se ne gleda u zube.
Pitam ja vas:
Zašto gledat u zube veličanstvenoj staroj ofucanoj trkaćoj ragi zvanoj Život?
Niš koristi od toga...opustite se najdraži moji i samo vi meni lijepo živite...kad ja već ne mogu :D
Vaš Ddadd :)
Post je objavljen 08.05.2006. u 18:01 sati.