koji lijepi naslov... budala na prvom mjestu! ;))
još od jučer sam bio onako nekako happy... bio sam na tečaju plesa i baš mi je bilo lijepo... bio sam malo živčan jer su me razjebali na poslu, a onda sam pak morao trčati simo tamo da bi obavio sve na vrijeme... neke stvarčice... prije plesa...
još nisam ni završio s plesom kad me zvao frend koji je prije znao biti češće u Zg, ali sada kada cura živi kod njega (u Kloštru, dakle stari prijatelj i moj/naš teritorij...), više ga nema tako često u Zg... uglavnom, pokupio me kod cinestara i otišli smo na cugu dok smo čekali njegovu curu da završi s poslom...
...
kaj sam sad htio reći???
...
bilo je to ugodno iznenađenje i baš mi je bilo drago da se pojavio nakon dugo vremena... došao sam doma skoro u 11 navečer... skoro ko i svaki dan ovaj tjedan...
danas mi je pak bio tako neki lijepi dan sve dok moja šefica nije stigla na posao... oko 1... (bila je na nekom event-u... nije da inače tako dolazi)... uglavnom, do tada sam se tako nekako ok osjećao... možda čak i prečudno??!?! imao sam onaj feeling ko da sam zatreskan (a i jesam, znam taj feeling)... problem je (jako neobičan problem!!!) što ne znam u koga sam zatreskan!!!! brijem da nikada nitko nije imao taj problem!!! iako sumnjam na tamo neke trebice sa tečaja plesa.. ne znam koja mi bolje izgleda!!! ali nećemo o tome...
ugalvnom, bio sam super dok ona nije došla... nakon nekog vremena, taman pred kraj radnog vremena... morao sam nešto napraviti.. neki posao... obožavam takve poslove pred kraj radnog vremena... nije meni bed raditi... ali bed mi je dok je to pred kraj radnog vremena i dok ja to nešto skoro i napravim do kraja... i onda moram čekati.. čekati da to prezentiram... četai i gubiti vrijeme...
kako mrzim gubiti vrijeme!!!!! čekati... (i sad ovaj poziv, i sad čik pauza... ui sad još pričekaj malo jer je umorna od razgovora telefonom...)
ma sve ja to razumijem, ali tko ima razumijevanja za mene??!?! to mi je i jučer diglo živac pa sam bio pomalo loše volje na plesu... ja nikad ne bi mogao tako nešto napraviti nekome drugome... svakome je njegovo vrijeme dragocjeno... tako je i meni moje...
kad bolje razmislim... to je u biti naučila od jedne kolegice koja sad radi u uredu u inozemstvu... njoj nije bio bed razgovarati (doslovno!) po par sati a da je ekipa (ponekad i ja!) čekamo... naravno da su to bili privatni, a ne poslovni razgovori (tim još gore!)
i tako...
da se vcratim ja naslovu... "ja"...
promjenio sam se... jako... previše...
zbog toga uzimam pauzu... možda je to i kraj???
kraj...
jedan blog više manje... nikome neću faliti...
možda se predomislim??
dosadno mi je već to...
Post je objavljen 05.05.2006. u 20:51 sati.