Pregled posta

I tako kreće moj dan

Tek sličica mala. Doživljaj kratki.
Digao sam se za posao. Zvuk s mobitela javlja mi, da kraj je nekom neodređenom vremenu, u kojem postojanje moje kao da meni ne pripada. Kao da sam netko drugi bio. I poziva me zvuk taj u svijet u kojem kao da neko vrijeme nisam bio. Često je to tako, pa se niti ne pitam ni ne čudim stanju takovu. Ipak čudno je to. Tko sam bio i gdje?
Popijem redovni euglukon. Kažu da moram, da stimulira gušteraču. Poštujem kazivanje to, što rečeno mi prije izvjesnog broja godina. Popivši ga, pripremim u šalici zob s mlijekom i vraćam se u postelju na kratkih pola sata, da boravim tako vrijeme to u nekom stanju gdje tijelo veze kida sa sviješću. Voli ono biti samo svoje. Vrijeme je to kada ruka je ruka, noga je noga, glava je glava, misao je misao i sve tako, a jedno z drugim kao da veze nema.
Prođe pola sata. Onako, ni budan ni snen, poklanjam sebi samome još pet minuta. Ma prođe i deset. Ma neka ih. Ta da i meni neko tako nešto pokloni. Pri kraju tih deset minuta dižem se bez teškoća. Pa red je, kada ti netko tako dozvoljava. Ta neću zlorabiti sebe sama.
Zobene pahuljice, ili kako na vrečici papirnoj piše 'Haferfloken', jer valda toga kod nas nema, su se već dobrano natopile u mlijeku, što ih pripremih u prvom buđenju. Prihvaćam se žličice i kaše pripremljene. Ujedno uzimam neku vitaminsku pilulu od Forever livinga. Ni loše strovaliti u sebe neki prirodni, bar tak veliju, vitaminček. Oblačim košulju i uskaćem u hlače. Navlačim hozentregere. Od remena sam prije dva leta odustal. Zakaj da faširam trbuh.
Sav sam brzo spreman. Bacam dve orbit žvakice med zube. Ulazim u kuhinju i čujem ih kako pripovedaju. E, njima posvećujem ovaj post. Razabirem kako se pomalo čude u nekom očekivanju. Kao da se pitaju, jel bu il nebu ono kaj čekaju. Znam o čemu se radi. Svako jutro to tak bu. Još navečer sam naribao staroga kruha u mrvice. Za njih je to. Nosim posudu z mrvicama prozoru. Vidim malene kak su me odmah primetili. Pa čekali su. Kaj kokice su. Znaju oni kad im je vreme. Jedan je posebno u tom filmu. Mam je doletel na limeni oluk prozora. Gledam ga, a on mene. Lagano rukom uzimam mrvice i stavljam ih na prozor. Osjećam kako komuniciramo. Odbaci se on od limenog oluka i vidim najradije bi odmah na klopu, ali ipak nije baš sto posto siguran i proleti blizu moje glave i sjedne na nosač rolete drugog prozora, s moje druge strane. I dalje gleda kaj delam. Si mislim: 'Ajd dojdi. Nebum ti niš.' Onaj drugi i treći gledaju s obližnje javorove grane, kaj su je nedavno skroz porezali. Jedan se odlepi i proleti kraj prozora. Ja povremano njima ono: 'Živ, živ.' I ono: 'Cccc, cccc.', kaj zapraf ni neznam kak napisati taj zvuk kaj ga napravim. I oni živkaju. Pazim da nebum preglasan, kaj mi baš ni do toga, da susedi misliju kaj sam nor. Si mislim da oni vrapce ni ne vidiju. Obično veliju da im oni kenjaju po prozorima i ne voliju da im dojdeju. Moj limeni oluk prozora je sav belo-zeleno-plavi od njihovih kaka. Mene to ne smeta.
Nametal sam podosta tih mrvica i lagano zapirem, prozor, al ne do kraja. Nebi štel da koji uđe u kuhinju, jel neznam bi li znal van zajti. Navalili oni na mrvice. Nastala je prava strka. Živkaju svi. Poskakuju i lete. Ko da se svađaju. Onaj jedan svako tolko digne visoko glavu i gleda kroz staklo unutra u kuhinju i gleda me. Se pitam, jel me vidi. Pa moral bi. Gleda on mene, a gledam ja njega. Si mislim: 'Kak bi lepo bilo imati vrapca za prijatelja'. Bi skup išli na posel. Sedne mi lepo na rame. Povremeno i poleti i vrati se. Ja bi mu fučnul ili živknul, kad bi štel iti. Vu tramvaj bi išel z njim. On samo nek sedi na ramenu. Povremeno bi se i pogledali. Na poslu bi bil u uredu samnom. Otprel bi i prozor tu. Kad bi doma išel bi ga pozval. Valda bi došel, a će nebi bi sutra ujutro valda došel k meni. Ak bi mu vani bilo lepše, naj bu tam. More mi svaki put dojti, a ak mu pomoć treba, bil bi tu.
Idem prema bus-stanici. Putem vidim kosove. Stalno su u parovimu. Muški je nacifran, a ženka nekak sva tamna. Čudno kak im blizu projdem, da se ne splašiju. Gledaju me. Ja im cmoknem. Jemput mi je jedan se skor v glavu zaletel. Kaj da mi nekaj štel reči.
I tak mi skor svaki radni dan počne. Ptičeki moji dragi, sve najbolše vam želim.
A vas prijateli dragi pozdravla i voli vaš Mladen

Post je objavljen 05.05.2006. u 16:21 sati.