Večeras sam skoro ošla Bogu na gledanje kada je neki mercedes projurio kroz crveno & umalo me satro na putu do Metropola i 'Slovenske književnosti danas'. Gostovali su pjesnici Brane Mozetič i Jana Putrle-Srdič. Velika žrtva za poeziju tako malog naroda.
Peraica i ekipa kasniše s početkom, no kako se u međuvremenu točilo pivo, betoni, orgazmi i seksovi na plaži, atmosfera je bila vesela i ljudi su bili tik do sveopćeg humanizma i ljubavi. Nešto je bilo u zraku (dim jointa?) i vjerujem da se baš nitko ne bi požalio sve da su nam Slovenci zajodlali najstrašnije stihove sa sunčane strane Apla. Da stvar bude bolja, kada su konačno počeli s čitanjem, ispostavilo se da oboje pišu jako dobro i bilo ih je užitak slušati.
Jana Putrle-Srdič predstavnica je mlađe generacije. Objavila jednu knjigu, prevelo je na sedam jezika.
Brane Mozetič nešto je stariji i jedan je od najkontroverznijih slovenskih pjesnika. Večeras je čitao iz zbirke 'Banalije' za koju je dobio nacionalnu nagradu. Vraški dobar queer.
ŠELE NA TISOČE KILOMETROV DALEČ OD TEBE
si upam priznati, da sem se tedaj zaljubil
v tvojo spermo, v smrt, ki jo je prinašala.
Gledal sem jo, razlito po tvojem trebuhu,
in potopil obraz vanjo. Njen vonj, ki je
postajal vonj smrti, mi je dvigal
neskončne orgazme. Kot da sem te izrabljal
za svojo samouničevalnost. Ki jo poznaš
tudi ti, samo na drugačen način. Na
tisoče besed sem izvlekel iz tvoje sperme,
jih zlagal v glasbo, ki me je držala
na robu. Zdelo se mi je, da nisem vreden
in da me boš tudi ti pustil samega.
Nisem se mogel znebiti očeta, kateremu
se ni zdelo vredno, da bi stal ob meni.
Zato mi ni bilo nenavadno, ko si me
tisočkrat zapustil. Vselej sem se
vračal na rob tvojega trebuha, z mokrim
licem sem ležal tam, čekal, da se
dvigneš in spet odideš.
Post je objavljen 05.05.2006. u 00:40 sati.