Život kakav živimo…život kakav želimo…kažu da svatko bira svoj put…ali prepreke na tom putu biraju nas…mogu nas skrenuti sa našeg puta…zustavit nas u ostvarenju snova…želja…
Bila je ta cura…najbolja u razredu…uvijek je prolazila sa odličnim…bila draga i pristojna…dobra prijateljica…moja prijateljica…Imala je svoje snove… svoje planove…Još kao mala shvatila je da je život težak…roditelji su joj se rastali, oni su ostali sa majkom koja je bila psihički bolesna…sa 15 godina morala se odseliti…otac je dobio skrbništvo…Bilo je teško ali ona se prilagodila…
Približavao se kraj srednje škole i svi smo razmišljali o faksu…i ona je o tome pričala…veselila se…Ali odjednom je prestala biti vesela…povukla se…nije htjela reći što je muči…postala je drugačija…Saznali smo da je trudna…to joj je srušilo sve nade i snove koje je do tada imala… Škola je završila i svi smo se upisali na fakultete osim nje, osobe koja je to najviše zaslužila…
No tu nije bio kraj njezinoj priči…odselila se kod dečka…vjenčanje je bilo u planu…oni su živjeli sa njegovim roditeljima…ona je radila po cijele dane oko kuće…bila je vrijedna…ali svekrvi nije odgovarala…počela je sinu govoriti laži o njoj…on je povjerovao…istjerali su je iz kuće…trudnu…Kod oca se nije mogla vratiti pa je otišla majci…znala je da ni tamo ne može dugo ostati…Odselila se daleko u nepoznatu okolinu…rodila je dijete…mislila je da nikada neće vratiti se kući…Ali sudbina je htjela drugačije…U njemu su se javili očinski osjećaji…otišao je po nju…sada su zajedno…vratili su se kući…jesu li sretni…to sumnjam…jeli ona sretna…zbog djeteta jeste…Rekla mi je nemoj: „nikada reći nikada…ja sam mislila da se ovo meni ne može dogoditi….ali prevarila sam se…mislila sam da se nikada neću vratiti kući…sada znam da je život neizvjestan i ništa nije sigurno“
Post je objavljen 04.05.2006. u 23:16 sati.