Dragi dnevniče
Došla sam u školu, sada nemam šta raditi. Imamo fiziku i to je meni uobičajeni sat za ljenčarenje. Savršen trenutak da nastavim šta se dalje događalo. Dakle nakon što sam vidjela novine shvatila sam što se događalo samnom, a nije bilo nimalo ugodno. Ali je bilo pozitivno na naki naćin. Ja sam vidjela zločine kroz moje snove, možda je moguće da ih nekako spriječim ili barem da se otkriju krivci za te užasne zločine. Dugo sam razmišljala o tome. Ali opet, tko bi meni vjerovao, pa samo sam dijete. Nakon par tjedana razgovora uspijela sam uvjeriti dečke da ne izmišljam, a i ona neobična levitiranja stvari su im dala povoda da mi povjeruju. Taj dan u školi nije bio ništa neobićan. Jedino što mi nije odgovaralo je to što sam morala sama doma zato što su ona dva specijalca zaradila kaznu jer su gnjavili razrednog štrebera. Izašla sam zadnja, nisam nikada voljela gužvu. Park ispred škole bio je pust i pun otpadaka. Krenula sam polako niz stepenice i uputila se prema domu. Bilo je lijepo vrijeme, razmišljala sam o onim snovima i šta da radim s njima, da li da javim policiji ili nešto slično. Došla sam do doma ušla u sobu a na krevetu su ležale Mya i Leona i pričale o nečemu.
"Hey cure, kak ste mi? Ima li šta novoga???"
"Hey Liry, ma nema ništa, komentiramo malo o Myinom novom dečku..." - zacerekala se Leona i pogodila Myu jastukom.
"A kada si mi ti draga moja planirala reći da imaš dečka?!?!?" - gledala sam je u čuđenju.
"A ono, bilo mi je glupo, jer ono...radi se o nekome koga ti znaš..." - vidjelo se rumenilo na njenom licu. Ja sam odmah pomislila da se radi o Philu, ali ne bi ona nikada to meni napravila.
"A tko je to???"
"Pa...vidiš...to je Nathan..." - gledala me u strahu.
"A on mi nije ništa rekao, da poludim s vama... I iskreno, baš mi je drago zbog vas..."
Tako se kretao moj život, Mya i Nathan su već 3 godine zajedno i jako su sretni, to me pomalo bediralo, ali bilo mi je jako drago zbog njih. Moji snovi su bili pomalo pod kontrolom. Nitko za njih nije znao osim Nathana i Ariana. Ja sam sve te 3 godine još uvijek gledala Phila, a i on je mene, bilo je to kao da smo patili jedno za drugime, a znali smo da nije vrijeme da si priđemo. To bi bilo osnovno što mi se događalo. Moj 16-ti rođendan je prošao super. Pojavljivale su se nekakve nove "moći", ovladala sam levitacijom, ali sam mogla i upravljati vodom. Bilo je to jako zanimljivo. Kao u nekom filmu. Nisam mogla vjerovati da se to meni događa.Tjedan dana nakon mog rođendana dogodilo se nešto što nisam niti se nadala da će se dogoditi.
Završila mi je škola, išla sam sama doma (dečki su imali još neki izborni predmet) i hodala, kao i uvijek, istim putem. Pjevušila sam jednu pjesmu u glavi, razmišljala o referatu iz biologije i šta napraviti kada sam začula korake iza sebe. Nisam se previše obazirala dok me ta osoba nije zovnula imenom:
"Lirael..." - zavala me nepoznata osoba. Glas mi je bio užasno poznat. Okrenula sam se i ostala kao ukopana. Zvao me Phil Brown. Bila sam tako izgubljena, ali brzo sam se sredila.
"O, Phil...otkud ti?" - zbunjeno sam pitala.
"Ma eto, vidio sam da si sama, pa sam te došao pozdraviti." - nasmiješio se.
Ajme izgledao je prekrasno, a sada je pričao samnom, prvi put nakon toliko vremena međusobnog gledanja. Nosio je crne isprane jeans hlače, lanac je visio na njima, marte obavezno i majcu moje najdraže grupe "Blind Guardian". Njegova poluduga crna kosa, preslatka bradica i zelene oči koje su prodirale kroz mene su me izluđivale. A tek njegov osmijeh. Čisto te izvuče i iz najdublje depresije.
"A odakle ti mene zapravo znaš, nije kao da smo nešto razgovarali ikada?"
"Pa Arian mi je puno pričao o tebi...pa sam mislio..." - zacrvenio se i nasmiješio.
I tako smo mi pričali na putu do mog doma kada se nešto čudno dogodilo.
"I tako, vidim da slušaš Blind Guardian. Oni su mi najdraža grupa."
"Iskreno, čuo sam da jesu, ali opet ne nosim majcu zato, nego iz razloga što ih slušam već jako dugo."
"Opa, gle imamo nešto zajedničko."
"Da imamo..." - pogledao me tako slatko da su me zubi zaboljeli.
"I više nego što misliš Liraelion..." - dodao je.
"Oprosti, jesi li rekao nešto?" - zbunjeno sam ga pitala. To ime mi je bilo odnekud poznato, ali zašto me on tako nazvao?!?!
"Ne, nisam ništa rekao, samo sam o nećemu razmišljao...zašto?" - gledao me kao da me izaziva da mu kažem nešto.
"Sorry, malo sam čudno danas."
I već smo bili došli pred moj dom.
"Eto tu ja živim, pa se vidimo, bilo mi je lijepo razgovarati s tobom. Nadam se da se vidimo ubrzo..."
"Pa naravno da se vidimo." - namignuo je okrenuo se i otišao svojim putem. Gledala sam sa čežnjom u očima za njim.
Razmišljala sam o onome što sam čula. Nazvao me Liraelion... Joj to ime, joj to ime... Bilo mi je tako poznato od nekuda. A i kako sam mogla čuti nešto što nije rekao? Zar sam mu misli pročitala??? Ali ja to nisam mogla, jedino ako mi je on dopustio... Čudne stvari su se događale, a ja sam sve to odlučila istražiti. Eto zvonilo je, još jedan dan se bliži kraju.
Post je objavljen 03.05.2006. u 20:13 sati.