Marketing
Death Wish (1974., Winner)
Ah, taj Charles Bronson. Realno gledano, retki su bili likovi poput Bronsona. Da je bio neki glumac - nije. Imao je raspon emocija od "pasivan" do "agresivan" koji se razlikovao po broju bora na njegovom čelu ("agresivan" je imao otprilike dve crte više), a za svoje lice on je lično rekao - "izgledam kao kamenolom koji je neko nedavno detonirao".
Ali, ono što dobri Chuck, pokoj mu duši, jeste imao bila je pojava. Bronson jednostavno zrači na ekranu, i tera vas da fiksirate vaš pogled na njega, jer je jednostavno impozantan, pored svoje niske građe. Kako su standardi pedesetih i šezdesetih zahtevali ipak nešto rečitije heroje uz neophodnu impozantnost (tipičan primer : Charlton Heston), Bronson je tu eru proveo uglavnom statirajući u ovom ili onom filmu kao sporedni pozitivac ili marginalni negativac.
Njegova berzantska vrednost naglo je skočila posle zapažene uloge u Leoneovom klasiku Once Upon a Time in the West (1968.), gde glumi ćutljivog osvetnika sa harmonikom koja mu i daje ime. Ipak, svoj pravi proboj na tržište Bronson nije ostvario sve do 1974., kada je zajedno sa starim kolaborantom, britanskim režiserom Michael Winnerom, snimio brutalnu dramu o zločinu i kazni - Death Wish..
Radnja filma sama po sebi je vrlo jednostavna. Bronson je Paul Kersey, liberalni New Yorkški arhitekta sa ženom i ćerkom. Kada banda probisveta napadne njegovu porodicu i siluje i pretuče ženu na smrt, a ćerku posle seksualnog zlostavljanja ostavi u komi, Kersey je uništen čovek.
Njegov sledeći poslovni projekat ga odvodi u divlju Arizonu, gde mu poslovni partner, klasičan južnjački kauboj-republikanac, poklanja pištolj. I taj momenat predstavlja prekretnicu u Kerseyevom životu - osećaj vatrenog oružja u rukama mu ponovo uliva nadu za životom, i liberalni, opušteni Kersey po noći postaje anđeo osvetnik New York Citya, tražeći ulične nasilnike koje pritom lišava života.
Death Wish je, jednostavno rečeno, bio pravi film u pravo vreme. Osokoljeni komercijalno-kritičkim uspehom Siegelovog Dirty Harrya i Peckinpahovih Straw Dogsa, Winner i Bronson su se ovim ostvarenjem postavili na samo čelo hollywoodskog "desnog krila", istražujući komercijalno primamljivu temu motiva samoodbrane i prave efikasnosti policije u neophodnim situacijama.
Nažalost, Winnerova vizija, rađena po scenariju Briana Garfielda i Wendella Mayesa, više je eksploitativna nego zaista korisna. Namirisavši interes javnosti za desničarsku fantaziju a la Harry Calahan, Winner nam servira staru konzervativnu maksimu da "levičar postaje desničar kada ga pretuku na ulici", i doslovno glorifikuje Bronsonov jednostavan pristup rešavanju izuzetno kompleksnog problema. Liberalizam je prezentovan u vidu verenika Kerseyeve ćerke, koji kada ga Bronson upita "whatever happened to the good old American tradition of self-defense", lakonski odgovara sa "we got civilized".
Ali, gde Harry pada, ovih 30 godina kasnije, Paul Kersey je još uvek aktuelan. Dok prljavi Harry u 21. veku izgleda kao antikvitetna reklama za NRA (američko udruženje ljubitelja vatrenog oružja) i celuloidni produžetak Nixonove administracije, Death Wish, ma koliko bio manipulativan u svojem pristupu materiji, održava neki kontakt sa gledaocem i tera ga na razmišljanje. Jer, policajac ikonoklast sa malo čvršćim metodama je odavno isfuran - građanin koga nevolja i tuđa neumešnost natera na drastične metode je ipak i dan danas problem velikih metropolisa. Bronsonovo erodirano lice odlično kanališe njegove dileme, i gorenavedena "mana" sa njegovom nesposobnošću da oslikava različite emocije se ovde pretvara u prednost. Na kraju krajeva, on je ipak običan građanin, intelektualac - i njegov izraz lica je malo različit kada dizajnira golf terene u kancelariji, i kada hladnokrvno prazni šaržer u tipa koji je imao najbolju nameru da mu otme novčanik. Psihopate koje urlaju i vrište kada im se nešto "otkine" u glavi su retke u stvarnom životu, ali ovakvih Kerseya ima prilično.
Stilski, Death Wish se trudi da bude prljaviji od prljavog Harrya, ali mu to ne polazi za rukom previše. Dok su Harry i Bullitt dali San Franciscu novu dimenziju i načinili taj kalifornijski grad legitimnim "likom" u filmu, Winner ne koristi sve što mu velegrad kao New York pruža, koristeći svega par lokacija u ovoj asfaltnoj džungli. Ipak, Winnerove nedostatke perfektno pokriva opušteni jazzy soundtrack za koji se postarao stari majstor Herbie Hancock, koji vidno kopira tadašnjeg "stock cool" filmskog kompozitora Lala Schiffrina, ali uz dovoljnu dozu originalnosti i odličnu atmosferičnost. Nekoliko scena ipak ostaje u trajnom sećanju - rekonstruisani divlji zapad u Arizoni, Kerseyev susret sa ološem u metrou, i nezaboravni poslednji kadar pre svih.
Uprkos svim nedostacima, Death Wish je postao Bronsonov "signature film", i tako lansirao njegovu karijeru u najplodniju fazu - što je ironično ako uzmete u obzir da je tog leta gospodnjeg sedamdeset i četvrtog on imao čak 53 godine ! Svejedno, Bronsonov imidž "tough guya" pratio ga je sve do nedavne smrti, a filmovi kao što su ovaj, zajedno uz Hillov Hard Times i Winnerov The Mechanic, samo su cementirali njegovo mesto u aleji velikana akcionog filma (i samim time mesto na mom blog headeru ;) ).
Za kraj, valja spomenuti da je ovaj film doživeo četiri nastavka, i da je svaki uspeo da bude progresivno gori od prethodnika. Učinite si uslugu i izbegnite ih (mada bi kolega Paranoid verovatno mogao obraditi jedan od dotičnih za FearDot).
Post je objavljen 02.05.2006. u 21:33 sati.