Volim životinje i uvijek imam doma nešto iz životinjskog svijeta. Imala sam nekoliko psića, ribica, ptičica, hrčka i sad patuljastog zeca. Mačke mi nisu nešto drage, odnosno nemam ništa s njima.
Koliko su kućni ljubimci dragi i zabavni, koliko znaju pružiti ljubavi i veselja ne moram pričati nikome tko je barem jednom dao dom nekoj životinjici.
Starijim i usamljenim ljudima su oni često i jedino društvo. Baš neki dan sam gledala jednu bakicu kako šeće psa i pitala sam se bi li ta bakica uopće izlazila iz stana da nema ljubimca koji zahtjeva takvu pažnju.
Kućni ljubimci i djeca su posebna priča. Skoro da mi nema ljepše slike od slike djeteta u igri s psom. Djeca se nauče redu, odgovornosti, a kod mog sina je nestao i strah od pasa kad smo mi nabavili svog.
Ubijanje životinja radi krzna ili zbog testiranja kozmetičkih preparata nikako ne odobravam. Kod onih opita u medicinske svrhe nisam baš toliko kategorično protiv. Žao mi je životinja, ali više mi je žao bolesne djece i ljudi općenito.
Međutim, ima slučajeva kad se radi i o svojevrsnom pretjerivanju. Kada se neke osobe toliko vežu uz svoje ljubimce da od njih naprave nešto drugo, nešto što oni ipak nisu.
Moja kolegica ima prekrasnu zlatnu retriverku. Jako ju voli i mogla bi pričati samo o njoj satima. Kuha joj posebna jela. Brine za svaku i najmanju promjenu ponašanja ili ogrebotinu. Kod veterinara su svaki čas. Nekoliko njih. Pas je postao totalno neotporan. Toliko da je kod zadnjeg pomicanja sata na sat unaprijed, bilo velikih problema. Kujica je samo sjedila u kutu, tresla se i sva bila prepuna točkica. Bila joj je previše šokantna situacija da ne ide točno u minutu na piškanje i šetnju, nego cijeli sat vremena kasnije.
Veterinari su rekli da je stres u pitanju...
Nisam za ono : "životinja će se zalizat i ako uspije dobro je, ako ne uspije, ima još životinja". Treba im se pomoći, kad god se može. Ali, stres kod pasa...
Jutros sam čula jedan razgovor koji najbolje ilustrira ono što želim reći. Kolega je došao šepajući na posao i objašnjavao šta mu se jučer dogodio. Punih ruku je silazio niz stepenice, nije vidio mačka koji je spavao na jednoj, stao je na njega i strovalio se preko svih mramornih stepenica. Na sreću, ništa ozbiljnije mu se nije dogodilo. Ništa nije slomio, samo je jako natučen. Mogao je i poginuti...a kolegica ga je na sve to samo zapitala:
- A kako je mačak?
Volim životinje, ali mi nisu ispred ljudi. Po meni niti ne trebaju biti. Neka ostanu ono što oni jesu. Kućni ljubimci koje volimo i pazimo. Ništa ni više, ni manje od toga...
Post je objavljen 02.05.2006. u 08:55 sati.