I što je to realnost, pitam se često....
Što odvaja normalno od čudnog....
I dok hodam gradom i gledam ljude...
Upitam se...
Kakve kutije na tavanu skrivaju...
Prašnjave i zaboravljene...
.......
Ima taj jedan moj susjed… Čudakom su ga zvali…
Znao je hodati po ulici i skupljati kamenje…
Viđala sam ga često.. Hodao je onako star i pogrbljen.. Sa čudnim pogledom u očima tumarao je ulicom i u vrećicu stavljao kamenje.. Ponekad je znao čitavu ulicu proći i uzeti gomilu kamenja…
I smijali su mu se često, čak ponekad i viknuli nešto za njim, dijete sam bila, ali se sjećam.. Govorili su kako je nekada tako normalan bio i da otkad mu je žena umrla da je potpuno izgubio pojam za svijet i postao čudak…
Jednom sam jurila iz kuće sa prijateljicom, trčale smo na autobus u školu, kad smo ga ugledale pred kućom..
Stajao je ispred i stavljao u svoju malu torbu jedan omanji kamen, prije toga gledajući ga sa svih strana..
-Ajme čudaka, rekla je dok me uhvatila naglo pod ruku i ubrzala korak.
-Da, zamisli, kamenje skuplja po ulici, prošaptala sam..
-Ide okolo i skuplja kamenje, zastala je i pogledala me prije nego se histerično počela smijati, Skuplja kamenje, ajme koji luđak! I smijati se nije prestajala do stanice..
A ja sam samo šutjela..
………
-Umro je, nisi znala?, čudno je upitala danas majka kad sam je upitala za njega - Pa još pred godinu i pol, stvarno nisi znala?
Ušutila sam i nastavila jesti.
-Zašto pitaš?
-Ma tek tako, bezveze, vidim da je ulica puna kamenja…
Izašla sam ispred kuće i sagnula se u dvorištu.. Uzela jedan kamen u ruku i vrtila ga među prstima… Popela sam se stepenicama do prašnjavog tavana i počela tražiti među hrpom beskorisnih stvari… Razmaknula stare kartonske kutije i ugledala jednu poveću metalnu kutiju i otvorila je…
Kutiju punu kamenja i školjaka…
Stavila sam kamen na vrh i prošaptala..
-Za sve čudake na ovom neobičnom svijetu….
…………….
I davno sam shvatila…
Da je čudak onaj koji skine cipele usred grada i hoda bos…Ja uredno u cipelama svojim hodam zato.
Da je luđak onaj koji poželi leći na klupu i gledati zvijezde noću dok se svjetla grada gase.. Ja zato prolazim pored osamljenih klupa pod zvjezdanim nebom hladno.
Da je usamljen čudak onaj koji izvadi knjigu usred vreve užurbanog grada i čita u kutu neke ulice.. Zato ja svoje knjige na polici čuvam i čitam u tišini sobe bez čudnih pogleda.
Da se u restoranu sjedi mirno i jede vilicom. I ja sjedim fino obučena i smješkam se konobarima.
Da je čudak onaj koji skuplja kamenje dok hoda cestom…..
…….
I ne znam kada sam to odrasla… Kad sam prestala biti dijete i počela se ponašati prema nekim društvenim normama… Nekim okvirima po kojima se svrstavamo u one normalne i one čudake…
Kad sam izgubila svoju sposobnost raditi stvari koje su me uveseljavale, a koje očito nisu normalne…
Kada sam zapravo prestala skupljati kamenje i sakrila kutiju duboko u prašnjavom ormaru da je nitko ne pronađe….
I nisam sretna zbog toga…
Što se bojim katkad životnih normi i ono na što me život pokušava prisiliti..
Na što me ovaj užurbani grad uči…
Zato što zaboravljam što je bitnije…
Jer tko je zapravo čudak…?
Kako smo uopće došli do toga da si dozvoljavamo nekoga zvati čudakom jer skuplja kamenje po cesti samo zato jer to nije nešto što većina radi…?
I naljutilo me to…Rastužilo me to…
I obećala sam srcu večeras… U ovoj tužnoj nedjelji..
Da ću ovih dana hodati po cesti… I ako ugledam neki kamen da ću se sagnuti i uzeti ga… Bez obzira na to tko me promatra…
Bez obzira na to što će ljudi misliti…
Imam jedan život… Zar nije glupo suzdržavati se i ne raditi ono što nam srce želi…? Biti spontan… Raditi ono što u tom trenu poželimo… Leći na travu.. Skinuti cipele… Sanjariti usred grada…
Pa makar i pod cijenu da nas čudacima zovu…
Ja ću svojeg čudaka pronaći…
Tko zna što on radi…
Možda u ormaru skriva punu kutiju zaboravljenih pjesama… Kamenja….Stihova…
Dosta mi je života koji mi govori kako se trebamo ponašati…
Ionako ćemo jedan dan samo prah na ovom neobičnom svijetu biti…
Možda onda shvatimo kako smo glupi bili kad smo zaboravljali slušati govor srca… Govor skrivenih riječi…
Zato dosta mi je toga, dosta mi je života u kojem moram paziti kako se ponašam i što trebam raditi..
Jer na kraju se upitam, živimo li mi ovaj život ili on živi nas…?
Zato dosta…
Povlačim crtu…
Dođi…
Hajmo skupljati kamenje po cesti…..
Post je objavljen 30.04.2006. u 19:16 sati.