Naslonila sam glavu na svoj jastuk,
Onako slično, kao na tvoje grudi.
Nikad lakše nisam u san otplovila,
Smirenije čekajući zoru da zarudi.
Odjednom se u meni javilo spoznaja,
Kako se prava ljubav ne gubi tek tako.
Kako se zakletve i snovi jednom dani,
Ne odbacuju i ne mijenjaju baš olako.
Moja je ljubav postojana, jaka i čvrsta,
U nju si siguran i neka si, to nije mana.
Volim što sam ti pokazala da sam samo tvoja,
I priznala da me još boli ona moja stara rana.
Shvatila sam da nisi besćutan ni hladan,
Samo te trebalo prodrmati, protresti malo.
Da bi onda priznao grešku i zatražio oprost,
Pokazujući mi da ti je do mene ipak stalo.
Ne može nitko i ništa ugušiti pravu ljubav.
Ona postoji, ona je vječna, ona traje.
Ljubav koju smo nas dvoje ostvarili i živimo,
Nešto je što se ljubomorno čuva i nikome ne daje.