Masu stvari nije mi drago, ali neke baš mrzim. Npr., jel` vas užasno živcira kad vam se pisac obraća? Kao glumi neku prisnost, šta ja znam, pita vas za mišljenje, tobože jako mu je stalo. Mrzim kad započne paragraf sa "jeste li se ikad pitali", ili nečim tako sličnim... I onda kad konačno sazna jesmo li se ikad pitali, nastavi pisat baz obzira na naš odgovor. Zašto uopće postavlja retorička pitanja?
A jeste li se ikad pitali zašto ljudi koji pišu blog sebe nazivaju umjetnicima, neshvaćenima ili makar piscima, što je dosta benigno, ali ipak... Samim time šta si pismen ne znači nužno da si pisac. Piscem se ne rađa-piscem se postaje! Ne možeš uzet olovku/tipkovnicu u/pod ruke i deri, pa se odma nazvat piscem! Bez muke nema nauke!
Još jedna od stvari koje mrzim su poslovice. Čemu to uopće služi? Evo čemu: nekad davno naš narod nije bio dovoljno domišljat da bi smislio više puta u istom stoljeću neku dovitljivu te lucidnu izjavu. Pa bi onda seoski ćato brže-bolje zapisao nešto šta bi neko rekao, a njemu bi se učinilo duhovito, ili barem pametno. O jebemu, al to je bilo davno! A ako danas, kad su nam mozgovi toliko više istrenirani opet nemamo šta pametno za reć nego kopamo po provjerenim izjavama, onda stvarno kvragu! Stvar je u tome da danas ljudi ne žele toliko trenirat svoj mozak, a da pritom ne žele trenirat ni fizički. Da se bar povode za onom narodnom "ko nema u glavi, ima u nogama", al eto... Ni to im se ne da...
Repulzivno mi je kad se ljudi prave elokventnima pa upotrebljavaju što više neologizama i stranih ekspresija, čak i u kontekstima kad značenjske konsekvence takvih leksičkih sredstava nemaju apsolutno nikakva rezona, naročito gledano s aspekta literarno profiliranog homosapiensa koji ovakvoj sintaksi pristupa studiozno, bez obzira na konfuzan efekt cjeline...
Sve u svemu, puno ja toga mrzim.
Mrzim Tweetyja, Davida Beckhama, 505 sa crtom, Paklenu naranču, pjesmu Killing Me Softly, kemiju, jutarnje buđenje nasilu, mrzim se znojit, mrzim grebanje noktima po školskoj ploči, mrzim kad mi se ljudi obraćaju imenom kako bi mi rekli da smatraju nešto što slijedi bitnim, mrzim proljeće i većinu ljudi...
Mrzim kad su ljudi bezrazložno dosadni pa svoje probleme stavljaju ispred tuđih, gnjaveći pritom sve koji ih slušaju/čitaju sa svojim traumama, ili jednostavno s tim što nabrajaju što ih sve nervira ili što mrze...
A najviše od svega mrzim one koji su kontradiktorni sami sebi.
--lydia
P.S.Hiroakiju najiskrenije čestitke. On, naime, mrzi ispite, a sad ih više nema. Neeema! Poskup`lo!
Post je objavljen 26.04.2006. u 15:06 sati.