Marketing
Istanbul
Dragi putnici, evo malo infoa o turi za Istanbul.
Polazak iz Beograda u petak, 13.40, Turkish Airlines.
Evo šta smo videli za 3 dana.
1.dan: Naš hotel je u starom delu grada (Kumkapi), na 6-7 minuta UZBRDO do Bajazit džamije i Kapali čaršije, na 800 m od Aja Sofije i Plave džamije. Oko 19 h smo tamo. Svuda su zasađeni zumbuli i lale (3 miliona lala, zbog praznika cveća, 17 miliona stanovnika, prosečna starost 27 godina, jedan evro jedan zarez šest lira, držte trobice uz sebe, glas turističkog vodiča Dobrivoja zveči kroz sećanje). Minareti bodu nebo, kupole ga podupiru. Sve miriše. Sve je šareno. Drveće u roze cvatu.
U stvarnost nas vraća koncert metal benda na ulici, zamaramljene teen obožavateljke nose nove starke (šare se obavezno slažu) i gomila stranaca, Francuza, Rusa, Španaca, Kineza, Japanaca, onih što se deru na svojim jezicima i gaze travu da bi se slikali...bežimo.
U Kapali čaršiju - turističku pijacu na zatvorenom, gde nas istraumirane, traumiraju još više prodavci, helo, haj, lejter džekit sir? Kada te 50 puta u 5 minuta oslove i ponude ti parfem, jaknu, čigru, maramu i mapu, ne znaš ko si, al još te pitaju odakle si i vuku te da piješ čaj sa njima. Bežimo dalje. Pjehe preko mosta, u novi evropski deo. Sada Ištiklal ulica. Ono, Dobrivoje kaže...Istambulska Knez Mihajlova. He...Dobrivoje, lagao si. Da se ceo BG podredi turizmu, i da sav BG živalj otvori radnje i restorane u Knez Mihajlovoj, 20 puta većoj, široj i dužoj, e onda bi to bila istambulska Knez Mihajlova.
Guuužva, neopisiva. Jedemo. Pijemo. Taksi kući. Black out.
2.dan: Grupa ide u organizovani obilazak, nas 2 ne. Dobrivoje zove sa recepcije: 'Ceo autobus VAS čeka!'. Putuj s mirom, igumane, vodi stado...mi imamo mapu i ideje.
I tako i bi.
Ispočetka: Kapali čaršija. Pijaca. Pijem svoju prvu tursku kahvu. 2 prsta iz naprstka. Dobra. Uživam. Srk-srk. Gotovo. Da li da naručim još jednu? Neee, baš u tome je fora. Uživala sam u kafi. Nije bitno što kući pijem litre. Prijavljuju mi da je čaj od jabuke sjajan.
A onda Muzej dan.
Plava džamija prvo. Fantastično izgleda od spolja, svetlo iznutra. Tepih gazimo, plastične kese sa cipelama nosimo. Trip.
Aja Sofija. Mračna i hladna naspram Plave džamije. Svetluca zlato sa zidnih mozaika. Mislim na profesoricu likovnog u srednjoj školi i kako su joj svetlele oči kada je pričala o Aja Sofiji. Kako da joj javim da sam tu?
Topkapi. Sultanski kompleks. Najlepše. Jebarnik. Ups. 'Gate of Felicity'. (prostorija u kojoj je crveni krevet veličine manjeg stana. I dok ja zamišljam sultana kako rešava ukrštene reči i piše poeziju, moja muška polovina je ubeđena. I u pravu je, posle čitam da su Felicity-ima nazivane sve oplođene haremske žene, i da su time ulazile u trku za položaj u carstvu...)
Riznica. Dijamanti. Zlatni prestoli, kolevke, kaftani, ordenje. Žad, safiri, emajli...knjige...barber shop itemi. Izložba o turskim hamamima.
Nismo ušli u harem. Specijalne ture se organizuju svakih sat vremena, sledeća za jedan sat, a već smo bili umorni.
Sa druge strane kompleksa je park sa vidikovcem - pogledom na Bosfor. Nekako se iskobeljavamo iz turističke gužve (da li da spominjem? Milijardu turista svuda) i ulećemo u 'now for something completely different).
Istanbulski praznik dece. Isuse.
Ceo park vrvi od žena, muškaraca i dece. Nerealno. Ja toliko dece u životu nisam videla. Gužva. Sporo hodamo, oko nas deca, od toddlera do samohodnih jedinica, umaramljene mame i bake ih usmeravaju, animatori animiraju. Nas dvoje pokušavamo da ostanemo mirni, a najradije bi pobacali sve i trčali kroz one lale vrišteći (Spasavaj se ko može!). Al ne smemo da gazimo lale...ostani na stazi.
Al vredelo je zbog pogleda. Bosforus u svoj svojoj lepoti. Moj prvi turski čaj.
2 čajnika, konobar demonstrira ceremoniju, srčem i ignorišem dreku...Peace/to NIJE poruka od Boga.
Pijaca začina. Prirodni sunđeri se mere na gram, a sve moguće kombinacije začina i mirisa, čajeva i kana na kilo. Slatkiši. Mirissss...magični čaj koji sam kupila...
Posle toga, hotel, večera. Timljenje sa 2 cure iz grupe. E, aj da pušimo nargile. Aj. Kafić u blizini, čaj/pivo i nargile sa ukusom jabuke. Zavaljene na jastucima, u tamnocrvenoj sobi, obloženoj tkaninom, sa malim fenjerima sa staklićima u boji, na spratu, konobar objasnio da pušimo normalno. Aroma sladi nepce.
Jebote, oni Turci su stvarno znali da uživaju...
Aj na sanjanje.
3. dan: Prethodno veče je Fenerbahče porazio Galatasarai sa 4:0, i mi idemo da vidimo azijski deo Istanbula, gde se Fenerbahčeov stadion, jel'te, nalazi.
GSP - Brod. Preko mora, galebovi, slani vazduh, 1 lira žeton. Azija lepša i sunčanija od Evrope, trenutno. Stižu mi poruke 'Hristos Vaskrese', odgovaram.
Stadion je super. Sve je čisto. Danas je poslednji dan praznika dece. I deca u azijskom delu su bila na nekom sletu. Devojčice nose zlatne suknjice. Mame ih vode do kola.
Pre dece, venčanice. Zelene, plave, roze i žute. Sjajno izgledaju. Belo je mrtvo, kažu izlozi.
Svuda se vijore turske zastave.
Ručak, riba i tursko vino. Ogromna salata sa mirođijom i voće za desert. Paradajz i jagode imaju pravi ukus.
(na ulici možete da jedete posoljeni sveži krastavac umesto kokica)
Za kraj, 'koncert' mistične sufi muzike i vrteći derviši na staroj stanici Orient Expressa.
Čudo. Derviši su zakon.
5 likova u belim suknjicama i filcanim smeđim kapama se vrte oko svojih osa i šareniji su od sveg cveća, dece, marama, lica, hrane, začina...ne mogu da vam objasnim. To morate da vidite. Položaj njihovih ruku.
'od Boga, ljudima, ništa ne ostaje nama'
Oni su provodnici.
Posle toga, banda nargilaša napada ponovo. Imamo nove članove, još jedan par. Profi se zavaljujemo u skreletne jastuke, naručujemo aromu kapućino i kajsija i dimimo.
Žao nam je što se vraćamo nazad.
4. dan: Avion za Beograd. Duty free shopovi. Zaključujemo da bismo svi da ostanemo da živimo na aerodromu u Istanbulu, al da nas puštaju u grad da pušimo i jedemo.
Istanbule, vratiću se.
Its a promis.
Post je objavljen 24.04.2006. u 16:25 sati.