Marketing
Wild Bunch (1969., Peckinpah)
Moj ćale je voleo vesterne. A, kako već to ume da biva kod nas Srba, kada otac nešto voli, to nešto on i pokušava da presadi na svoje potomstvo, pa hteli vi to ili ne. Dok sam bio vrlo mlad, pre nekih 16-17 godina, stari je umeo iznebuha upasti u sobu i reći, "e, večeras imaš ovo i ovo na prvom programu, mogao bi da pogledaš". Jednoga dana, mislim da je bio petak, posle škole me je matori sačekao sa zadnjom stranom Politike gde je bio TV program, i vidno mi skrenuo pažnju na nešto što je bilo zaokruženo hemijskom.
22.00 CIKLUS FILMOVA SEMA PEKINPOA - Divlja Horda
To što ja u ono vreme nisam znao ni ko je dotični "Pekinpo", a bogami ni šta je to "horda", nije imalo puno značaja. Ono što jeste imalo značaja je što me je otac upravo zakonski obavezao da ostanem budan u sitne (eh...) sate taj petak uveče i pošteno ispratim ono što mi je preporučio, a očinska se u moje vreme nije odbijala. Na kraju krajeva, matori je znao šta valja, bar za moje standarde - na njegovu ideju sam se i prvi put "upoznao" sa Bruce Leejom i Enter the Dragon, a umeo je i da me odvede u bioskop na kojekakvu koljačinu naravno poželjnu za rast mladih generacija. Upečatljivo se sećam da me je jednom izvukao iz kuće da bi smo gledali Cobru sa Stalloneom, a razlog je bio "sine, svideće ti se, ima toliko mrtvih da prekidaju projekciju da iznesu leševe". Ta nebulozna rečenica ujedno je bila i njegov večiti catchphrase kada je trebalo opisati nešto što je, je li, valjalo videti.
Elem, počne tako film, keva otišla da spava, a moj matori tupi o nekom "Vilijemu Holdenu", te o tome kako je on ovo gledao u premijeri pre 20 godina, i tako dalje i tako bliže...na TV-u neka limunada, neki vojnici ulaze u banku, pa nešto neki svirači na ulici, pa neki tipusi na krovu, generalno, svega ima, samo nema krvi. I taman kad sam se okrenuo da se požalim dragome tatku kako je nedostatak hemijskog elementa Pb velika mana ovog filma, gorespomenuti Holden grune jednog činovnika na ulicu i počeo je spektakl.
Narednih dva minuta, ili nešto jače, moja reakcija se blago mogla opisati sintagmom "teleći pogled". Naš vrli mali ekran pretvorio se u masakr velikih razmera, u kojem su zdušno učestvovali vojaci "odozdo" i neki ološ "odozgo". Kada se riljačina završila relativno tesnom pobedom "donjih" uz puno kolateralne štete, smogao sam snage da progovorim nešto pohvalno, a onda sam se zablenuo u katodnu cev i nisam spuštao pogled naredna dva sata. Kada se sve završilo i kada se imaginarni oblak krvi i dima raščistio, bilo je jasno - ćale je opet bio u pravu, ali ovaj put pravlji nego obično.
Wild Bunch je, dakle, film o smrti jedne ere, o odlasku jednog sloja ljudi u istoriju. Era je divlji zapad, a sloj ljudi odmetnik Jesse James kova, popularni pljačkaš banki i tome sl. Tom sloju pripadaju i junaci ovog filma - Pike (William Holden), Dutch (Ernest Borgnine), braća Tector i Lyle Gorch (Ben Johnson i Warren Oates), te mladi Meksikanac Angel (Jaime Sanchez). Njima su za petama zli predstavnici zakona, koje protiv svoje volje vodi Deke Thornton (Robert Ryan), sam bivši član bande koga ucenjuju slobodom. Kako je radnja smeštena u rani 20. vek, i sami protagonisti shvataju da su zreli za penziju, i da im se valja oprostiti na pravi, junački način.
Kao metu svojeg poslednjeg poduhvata banditi odabiru vojni transport oružja, čiji tovar planiraju da rasprodaju meksičkim vojnicima, kojima je dotično neophodno u borbi protiv revolucionara. Komplikacije nastaju kada Angel, simpatizer revolucije, pokloni nešto naoružanja svojim saborcima - humani gest koji se nikako ne sviđa generalu Mapacheu (legendarni Emilio "El Indio" Fernandez). A kada Angel završi u Mapacheovim rukama, ostatak bande vidi samo jedan izlaz iz te situacije - ili će im Mapache vratiti svog prijatelja, ili će kraj biti vrlo neprijatan za sve prisutne i umešane.
Ovo remek delo Sama Peckinpaha, o kojem sam juče naširoko (ili pak preširoko) pisao, baš kao i svi dobri filmovi deluje na dva fronta. Prvo, za ljubitelje akcije pur sang, ovde ima svega za videti. Slow-motioni, gejziri krvi, puno metaka i inspirativna kinematografija Luciena Ballarda pravi su praznik za oči akcionih fanova. Uvodna bitka ispred banke, kao i veliko finale u Mapacheovom gnezdu, nisu ni dan danas izgubili ni jedan procenat svoje prvobitne snage. Drugo, film govori o nekom sistemu vrednosti koji više ne postoji, i koji se nekada cenio. Prijateljstvo saboraca iz bande, i "moralni" loši likovi koji se drže nekih kodeksa, romantizirani su u scenariju koji su zajedno sklepali Peckinpah i Walon Green (da preciziram, ovaj drugi je odradio većinu posla, Sam je samo malo začinio stvari). Linije između kriminalaca i branilaca zakona jako su tanke, a kada na kraju filma zateknete sebe kako zdušno navijate za Pikea i Dutcha koji rotirajućim "Gatling" topom melju horde Meksikanaca, režiserov cilj je ispunjen - i pored činjenice da su i jedni i drugi zlikovci, izabrali ste stranu i stali uz šampione starih vrednosti. Kako je to sam Pike sročio u filmu : We're not gonna get rid of anybody. We're gonna stick together, just like it used to be. When you side with a man, you stay with him. And if you can't do that, you're like some animal, you're finished. We're finished. All of us. Duboko u sebi, Pike zna da je njihovo vreme prošlo. Ali, ni on, a ni ostali, nisu spremni da odu bez praska.
Kako to ume da bude sa filmovima koji kasnije prerastu u kult, ni Wild Bunch nije ko zna kako prošao kod šire publike. Mada je kritika generalno bila vrlo zagrejana za ovaj film, sirotinja raja je napunila džepove tvorcima nešto komercijalnijih Butch Cassidy and Sundance Kid i True Grit. Ovaj prvi je požnjeo dosta Oskara, onaj drugi je imao najvećeg sina američkih naroda i narodnosti Johna Waynea u jedinoj trofejnoj ulozi karijere. "Horda" je prošla sa svega par nominacija, ali sada, više od tri dekade kasnije, Peckinpahov epos je još uvek aktuelan i rezonantan - nešto što se ne može reći za ona dva odozgo, koji deluju kao relikvije sa kraja 60tih (da se razumemo, ovo ne znači da su to loši filmovi).
Snimanje Wild Buncha bilo je svega nešto manje naporno nego put koji Pike i Dutch pređu u samom filmu. Produkcijska faza, koju su neki prisutni odmilja nazvali the Bataan Death March, odigrala se na lokacijama u Meksiku, po najvećim vrućinama i teškim uslovima za život. Kako smo već navikli sa Peckinpahom, odnos između glumaca i režisera bio je izuzetno zategnut, čak do te mere da su i Holden i Borgnine nekoliko puta pretili Samu fizičkim razračunavanjem. Sam lično imao je nekih trećih problema - izuzetan napad hemoroida otežavao mu je dugačke radne dane, a nisu retke bile ni situacije kada su se bahanalije sa snimanja prenele i u život van filma. LQ Jones, jedan od redovnih Peckinpahovih saradnika, često spominje doživljaj u kome su Sam, Warren Oates i on u neke kasne sate zaglavili u nekoj meksičkoj birtiji ("gde će vam rado prerezati grkljan za deset dolara", dodaje Oates). Sam je seo za šank, naručio pivo, otpio, i onda pitao barmena - "a jel' vam samo pivo ovako bljutavo, ili vam i sav asortiman podseća na konjsku pišaću ?". Pre nego što si rekao keks, cela krčma bila je na nogama, a Oates i Jones su se borili stolicama i flašama za goli život. Peckinpah se za to vreme bezbrižno iskrao i otišao nazad u svoj hotel.
Ni post-produkcija nije prošla bez problema. Prvobitno zamišljen kao tročasovni ep, Wild Bunch je pod nadzorom montažera Loua Lombarda konačno doteran na "idealnih" dva sata i dvadeset i pet minuta. U ovoj formi, film se dve nedelje prikazivao po američkim bioskopima, da bi ga onda producent Phil Feldman dodatno istranžirao i skratio za jedanaest minuta (naravno, bez Peckinpahovog blagoslova). Ovaj incident, zajedno sa lošom reklamnom kampanjom koja je ispratila njegov naredni film The Ballad of Cable Hogue, zanavek je ocrnio Warner Brothers u Peckinpahovim očima. Koliko je on bio ozbiljan u svemu tome, govori i njegova pismena korespodencija sa kolegom režiserom Francisom Fordom Coppolom. Naime, kada je Peckinpah pisao Coppoli kako bi mu preporučio jednog glumca za The Godfather, u pismu se našla i molba koja je glasila otprilike ovako : "Usput, ako zaista poznaješ neke mafijaše, molim te poveži nas. Rad sam dati dobre pare za glave šefova Warner Brothersa". Koliko se krvavi Sam šalio kada je ovo pisao, ostaće tajna za sva vremena.
Sredinom devedesetih, Wild Bunch je konačno restauriran i remasterovan, i u svojoj originalnoj formi vraćen na tržište prvo putem kasete i laserdiska, a onda i DVD-a. Prva verzija DVD-a nije imala anamorfan transfer, a i krajnje bezobrazno je razvučena na "dve strane" (popularni "flipper"), pa je nervozni ljubitelj morao ustati iz fotelje da na pola filma "okrene ploču". Ovo je sve ispravljeno specijalnom verzijom koja je objavljena pre četiri meseca, i koja se zajedno sa Ride the High Country, The Ballad of Cable Hogue i Pat Garrett and Billy the Kid našla u boks kolekciji "Sam Peckinpah's Legendary Westerns".
Dotičnu sam, evo, pre dve nedelje putem prijatelja naručio iz USA, i njen dolazak se očekuje za koji dan. Kako sam moj prvi Wild Bunch DVD poklonio mom starome (koji je još živ i zdrav), ovaj esej je prinudno popunjen slikama koje sam izguglao. No, valjda je i toliko dosta da vam dočara atmosferu koju ovaj film pruža.
PS. Sledećeg petka u ciklusu filmova Sema Pekinpoa davali su se neki "Psi od Slame", ali mi to matori već nije dozvolio gledati. Tja, ko će ga znati zašto...
Post je objavljen 22.04.2006. u 21:06 sati.