Kad sam bila mala i slučajno bi se udarila, moja mama broj 2, kuma Nežika bi me znala iznervirati riječima:
- Sama si se koliko god si se htjela.
Na to bi ja poludila i gunđala kako se nisam htjela i šta bi se htjela kad to jako boli, a ona bi opet:
- Da se nisi htjela, onda se i nebi.
Šizila sam na to. To me boljelo više nego sam udarac..
Znam da se takva, slučajna samopovređivanja događaju svima.
Moj brat si je nekoliko puta zatvorio vratima glavu.
Kćer smo jedno vrijeme zvali Casper jer se u punom trku zaletljela u vrata. Zatvorena vrata.
Moj tata je jednom radio kod Karmeličanki, nije htio naplatiti i opatica ga je otpratila skroz do auta. Zahvalila mu se rječima:
- Bog Vas blagoslovio...
Na to je moj tata rekao : Hvala..i zalupio vrata od auta preko palca ruke. Otpao mu nokat.
Još sam ja dobra u cijeloj toj mojoj obitelji i stvarno mi se rijetko dogodi tako nešto.
Ali, kad mi se dogodi onda mogu konkurirati za najbedastiju povredu.
Preko blagdana sam pekla racu u pećnici. Raca je posebno fino mirisala i kad je bila gotova požurila sam s vađenjem iz pećnice. Krpa mi se omakla i stisnula sam kažiprst na vrući lim.
Iskočio mi odmah plik i zaboljelo je, ali sam dobila pusu pa je brzo prošlo :)
Ništa strašno i ništa posebno glupo. Do drugi dan. Kad sam odjednom vrisnula i moji skočili vidjeti šta se zbilo:
- Joj, boli me! Ugrizla sam se za prst! Za ranu! Joj!
- Kako si to uspjela?
- Paaa joj...jela sam kokosove čupavce i raspali su mi se po prstima i polizala sam čokoladu i zagrizla u komadić kokosa i jooooj...to nije bio kokos nego moj plik od opekotine na prstu....
Arthur na to nije znao bi li se smijao, okretao očima ili me utješio.
Rekao je kako se to sigurno neću usuditi napisati na blogu, jer je posebno glupo.
Ahaaa...kao da inače pišem pametne i samo pozitivne stvari o sebi. Imam čudan osjećaj za samoreklamu, a bome i za samopovređivanje.
Osim toga, to se svakome može dogoditi. Jel da da da? :)
Post je objavljen 21.04.2006. u 08:28 sati.