Pregled posta

Tražimo nove mlade

« Puno učiti, puno patiti i puno videti – tri su stuba saznanja » - reče jednom jedan pametan čovek.
Prošle nedelje sam u sklopu redovnih aktivnosti organizovao jednu konferenciju namenjenu studentima Univerziteta u Basri. Bilo je to povodom trogodišnjice pada Sadamovog režima, i hteo sam da na taj dan sa studentima razgovaram o političkim slobodama koje imaju sada kada je Sadam historija. Cilj mi je bio da ih malo više zainteresujem za učešće u političkom životu, jer ovu zemlju zaista vode teški bolidi, i jedini izlaz im je da nekako uključe pametne ljude u politiku. Neki će odmah pomisliti da ovo podjednako važi iza naše smešne balkanske državice, ali ja vas uveravam da smo mi, takvi kakvi smo, Periklova Atina za današnji Irak.


Elem, puno učiti, puno patiti i puno videti.


Nadao sam se da će studenti da me obraduju svežim idejama i modernim razmišljanjem, no kakva zemlja takvi i studenti. Mladi iračani definitivno puno pate, možda puno uče, ali svakako nemaju šansu da išta vide. Uopšte, današnji mladi stanovnik Basre živi manje-više isto kao i njegov deda pre 50 godina. To malo nove tehnologije što se ko zna kakvim kanalima probilo do Basre teško da može da funkcioniše bez struje, a struje uglavnom nema. Dečaci retko vidjaju devojke, još redje pričaju sa njima. Društvena zabava je svedena na sedenje u prljavim, kockastim, betonskim čajdžinicama u kojima je od nedavno zabranjeno čak i igranje backgammona, večne zanimacije bliskoistočnih zgubidana. Verske glavešine su “preporučile” da se ova igra više ne igra zbog mogućnosti kockanja, koje je teški greh u Islamu. Tako se backgammon našao u grupi zabranjenog voća, uz šah, domine, muziku, igranje, alkohol, javno prikazivanje filmova, i uopšte sve što se iole kosi sa zastarelim sedmovekovnim društvenim normama. Brakovi se sklapaju dogovorom porodica, matičnu službu obavlja plemenski šeik, obično pripadnik najuglednije premenske porodice. Šeik ima ulogu moderatora u plemenskim razmiricama, sudije u porodičnim sukobima, savetnika za svaku priliku. Kada se uzme u obzir da su često i sami šeici nepismeni ljudi, dolazi se lako do ideje o katastrofalnim posledicama ovakvog ustrojstva.


Što je najgore, omladinski bunt uopšte ne postoji. Nema sukoba generacija, nema popularne kulture. Mladi Iračanin stasava uz iste simbole i iste heroje kao i njegov deda. Hajde da kažemo da je možda malo je bolja infrastruktura, možda može da se ode do susednog grada nekakvim raspalim autobusom koji ne uliva nikakvu želju za putovanjem, pa su zato retki oni koji i do tako otputuju. Slušao sam pažljivo te mladalačke govore i osećao sam se kao da slušam neke stare gramofonske ploča sa nekakvim govorima kojima su poratne generacije indoktrinirali socijalizmom. Nekakvi govori o zajedništvu svih studenata, bez obzira na veru i poreklo, nekakva naglabanja o bratstvu svih Arapa od Indije do Atlantika. Ja sam vodio diskusiju pitajući ih o svakodnevnim problemima, pokušavajući da ih motivišem da razmišljaju o rešavanju rešivih problema, ali oni jednostavno ne umeju da razmisljaju praktično.


Jedan od tih studenata me je naročito iritirao jer je na svako pitanje bacao po petominutni zapaljivi govor pun nekakvih iracionalnih slika o arapskom nejedinstvu i krivici spoljnih faktora. Bio sam na ivici da ga u jednom trenutku prekinem i kažem – Ej, bre, jesi bre ti normalan? Pogledaj čoveče oko sebe, pogledaj tu gomilu smeća i prljavštine ispred sopstvenih ulaznih vrata i uzmi metlu u ruke moronu. Vi ne možete ni da zamislite kako izgleda ova Basra. To je kao da je neko namerno išao kamionima punim djubreta i kipovao ga svuda po gradu. A tek je to djubre nikakav problem. Ljudi žive u strahu od ekstremista, svaki dan svako od njih prisustvuje nekakvom ubistvu ili ekpolziji. Moralni čistunci bez grama mozga zastašivanjem uvode talibanske standarde i taj mladi student sve to posmatra razglabajući o pan-arapskim problemima. Da se ubiješ od muke.


Mlade Iračanke su u još težem položaju. Porodice ih sve teže puštaju da idu u školu, ne smeju nigde da se zadržavaju van kuće. Celu svoju mladost, do udadbe, provedu prakticno unutar svoje kuće, a onda, posle venčanja, unutar muževljeve kuće. Danas kao i pre 15 vekova.


Juče sam razgovarao sa Fejsalom i Rusulom. Fejsal je 31-godišnji hausmajstor koga smo unajmili da nam vrši popravke po kući. Nije završio ni osnovnu školu, struju popravlja na osnovu osećaja za struju, i često se dešavalo da ga zatičemo nagaravljenog od strujnih udara. Jednom sam prisustvovao sceni kada Fejsal napada nestabilni utikač nekakvim kablom. Prvo ga je nešto čačkao, onda je nešto puklo u zidu, Fejsal je odleteo jedno dva metra unazad, dočekao se na laktove, pogledao u nas, i skokom iznerviranog leoparda ponovo se bacio na utikač. Nas nekoliko koji smo to posmatrali nismo stigli ni da reagujemo kad se opet začu prasak, i opet videsmo Fejsala kako leti unazad, ovog puta tresnuvši ledjima o pod. U tom trenutko smo morali da skočimo i da ga fizički razdvojimo od utikača dok se malo ne pribere.


Danas je Fejsal doneo tortu da nas počasti jer se sledeće nedelje ženi. Rusul mi je odmah rekao da mu žena ima 17 godina i da Fejsal nikad sa njom nije prozborio ni reč. Ja sam mislio da me zezaju, jer su se obojica zaverenički smejali, medjutim nije tu bilo nikakve zavere.


- Pa kako se zove ?
- Saleh
- I gde si je upoznao ?
- Njena sestra se udala za jednog mog rodjaka
- I nikad nisi pričao sa njom ?
- Nisam
- Što nisi?
- Pa nisam imao priliku, video sam je samo dva puta, a tad sam se bio zbunio
- Pa otkud znaš da ti se svidja?


Fejsal me pogleda kao da sam ga pitao da mi donese ključeve od svemirskog broda. Reših da preformulišem.


- Kako znaš da je baš ona prava za tebe?
- Pa lepa je, a i sad konačno imam para da se oženim pa neću puno da čekam.
- A jel se ti njoj svidjaš?
- Da
- Otkud znaš ?
- Pa pristala je da se uda za mene
- A kad si je to pitao ?
- Nisam je ja ništa pitao nego je moj otac otišao kod njenog pa su razgovarali
- I onda su nju pitali i ona je pristala ?
- Jeste, jeste.
- I kad će svadba ?
- Sledeće nedelje
- I gde će da bude veselje ?
- Kod mene u kući. Napravićemo večeru za moje i njene rodjake
- A ko će da svira?
- Niko
- Ne smete ?
- Ne smemo


Islamski ekstremisti su zabranili muziku. Šiitski muslimani patnju i odricanje vide kao jednu od vrhunskih vrlina, i uživanje čuvaju za onaj svet. Običan narod ne bi išao baš tako daleko, da se odriče muzike i igranja na svadbama, ali ne smeju da se usprotive jer je kazna smrtna.


Ovakve stroge norme su relativno nove. Sadam se sa zilotskom upornošću borio protiv verskih autoriteta, zatvarao ih je i ubijao, i krvlju uspostavljao sekularni režim. Društvo se ubrzano menjalo, ali se takve silom uspostavljene vrednosti ne zadržavaju dugo. Danas, kad nema više Sadamovog represivnog aparata, ljudi su krenuli da se vraćaju religiji, poistovećujući slobodu sa islamskim sistemom vrednosti i taj trend je nemoguce zaustaviti. Slično se desilo i kod nas s kraja 80-tih kad su svi naprasno krenuli da postaju hrišćani i da se osećaju oslobodjeni zbog toga. Dok si rekao keks, stvoriše se poročni popovi da uspostavljaju moralne tablice množenja, i sad ne možeš da ih se oslobodiš.




Predsednik Irana


Post je objavljen 19.04.2006. u 10:24 sati.