Marketing
Always outnumbered, never outgunned
Sedim u sobi u Čakovcu, a rađe bi sedel u sobi u Osijeku. Previše razmišljam, ljudi mi to govore već malo duže, previše se bediram, previše pijem, previše pušim, svega previše. Sedim tu i opet razimšljam, i opet se bediram. Razmišljam o svojoj bivšoj curi, dal je bivša ili nije to niti sam neznam. Jedino loše kaj mi se desilo otkad sam otišel na fax je taj prekid s njom. Prekinemo, pa smo opet skupa, pa prekinemo. Dosta mi je takvih sranja, a nebrem si pomoći.Ona sad sedi u parku u Čakovcu, i opija se, ili puši, ili je s nekim, ali ja sam tu, slušam trenutno Dire Straitse- Romeo & Juliette, i razmišljam, o svemu dobrome, o svemu sveopćenito. Nadam se da je sretnija od mene. Ja sam skužil da nakon 2 i pol godine nebrem biti sretan. Sebo je jedanput rekel da smo mi, takvi ljudi ovisni o Pički, ali nije tak. Nije samo pička, toga ima na kamione, nije pička nego je sve ono ostalo. Sedim tu i neznam kaj bum s sobom, tipkam bezveze. Frend mi je rekel da za njega spadam u Dadaiste, to mi je rekla i profesorica iz Hrvatskog, jedanput davno. Možda, možda. Napil bi se, plakal bi, bediral bi se, ali nebum, ja sam jači od toga, a dobro, možda tj. vjerojatno nisam. Vjerojatno sam još jedan glupan koji nezna kaj hoće. Uvijek žališ za onim kaj izgubiš. Evo i ja žalim, žalim da je to nevjerojatno, ali nebrem si pomoći. Ona mi je bila sve, i ovo je jebeno dugi post, ali me tak zabole. Ljudi koji ga pročitaju su vredu, hvala.
Post je objavljen 17.04.2006. u 15:44 sati.