Pregled posta

Aparat za kavu

Imamo ga u firmi. Ima u njemu i drugih napitaka. Čaj, čokoladni napitak, kratka kava, duga, kapučino, s više šećera, bez šećera, s mlijekom. Ima sve što standardni aparati za kavu imaju. Fali mu ona kombinacija kapučino s čokoladom, al dobro. Drugima ne fali, pa sam se pravim da ni meni ne fali. Imamo i restoran. Al ta kava mi ne paše. Volim ovu iz aparata. Pogotovo čokoladni napitak. Čim čujem čoko…. sve drugo pada u zaborav. Još samo treba pronaći sitno i moj je. Samo tri kune.

Al nije sve tako jednostavno. Bar ne kod mene.
Ujutro, čim zakoraknem u zgradu u kojoj radim i kimnem glavom Šemsi na porti, odmah se hvatam novčanika i tražim kovanice. Od 50 lipa na više. Ako ih imam, nitko sretniji od mene. Samo buljim u onaj broj 9 koji će mi skuhati čokoladni napitak. Ako ih nemam, ima Marina u restoranu. Ako ih ni ona nema. E, onda sam jadna. Al to je, srećom, rijetko. Da sam jadna.

Nije tako jednostavno ni u slučaju da ih imam. Ubacim ih, a on ne reagira. Stisnem jače. On opet ne reagira. Već me prst boli, a broj 9 ne izlazi van. Sva sreća da imamo Hrvatsku policiju, koja se voli odmarati kod Šemse. Pa se striček policajac ponudi za pomoć. On lagano stisne moj broj sa svojim čevapom od prsta i stvar počne curit van. Taj dan aparat je odlučio reagirati samo na čevape. Morat ću poraditi na svojoj težini. Šemso je već poradio na svojoj i dobro zna da je pretjerao u tome. Zato mu je teško ponuditi se za pomoć pri stiskanju gumba.

Koji put me posluša, pa kad samo jednom stisnem devetku, topli napitak poteče. I uz zvukove šššššššš, bljuć, bljuš, kššš, frrr, frrr i cin na zaslonu aparata pojavljuju se slova. Više ih ni ne čitam. Ustvari, ništa ne čitam dok ne popijem gutljaj tog čudesnog napitka. Znam da je gotov i da je samo moj.

Sad ga samo treba uzet i popet se s njim u jednoj ruci na drugi kat. Ali niti to nije jednostavno. Mogu i liftom, ali to je još nejednostavnije. Lift cuka svaki put kad stane na katu koji mu se zada i to tako kao da je neko povuko ručnu kočnicu i stisnuo nožnu u isto vrijeme. Tako kao da će mi sadržaj prošle večere izaći kroz isti otvor kroz koji je i ušao. Zato radije idem pješice. A i zdravije je, kažu.

Ali niti to nije jednostavno. Pješačiti do drugog kata sa dragocjenom tekućinom koju je taj dan aparat odlučio prepuniti. Da je čaša samo pola milimetra kraća sadržaj ne bi stao u nju. Ali nije tako svakog dana. Ponekad bi se najradije požalila nadležnima za aparat jer mi je taj dan izbacio premalo čoko-napitka. Brzo odustanem, jer znam da će sutra već pretjerati u količini.

Ni temperatura nije uvijek ista. Nije da sam žena-termometar, ni žena-toplomjer, ni žena-zmaj, ali znam kad je nešto tako vruće da ne možeš četiri sekunde držati u rukama, a kamoli odnijeti na drugi kat, a drugi dan je to isto temperature da bi ga mogla nositi na jedanaesti kat. Da slučajno moram. Ili da slučajno imamo toliko katova. Ili da ja to, slučajno, u ovim godinama još i mogu.

Kad sam bila mala mislila sam da su u radiju mali čovječuljci. Pogotovo kad je bila neka govorna emisija. Tonkica palonkica frrrrrrr. Navirivala sam se iza ogromnog radija. Onog starinskog koji je zauzimao prostor kao danas poveći televizor. Radio sa velikim gumbima. Tražila sam neku rupicu otraga kroz koju ću ugledati ta mala bića koja pričaju ili pjevaju. Ali sa strahom.
Niti sad nisam puno veća. Viša možda. I sada sa strahom razmišljam o malim konobarčićima u aparatu za kavu koju se sprdaju samnom. Onak, u crnim odijelima, bijelim košuljama, sa leptir mašnama i bijelom krpom prebačenom preko jedne ruke. I umiru od smijeha.

-Kladimo se da će danas stat na prvoj stepenici i tu odložiti čašu dok joj se prsti ne ohlade- prvi konobarčić
-Kladimo se da će danas proliti više nego jučer-cereka se drugi
-Kladimo se da će danas zaboraviti da joj se lijeva ruka trese-treći zlobnik
-Ja se kladim da je zaboravila da ne zna ni pisat lijevom rukom-četvrti će
-Kladimo se da će je popodne čistačica psovati-peti
-Dajem cenera da će nas danas udarit nogom-šesti

Pa kol'ko ih ima unutra?

Možda ga jednom i udarim nogom. Kad policije ne bude u blizini.
Još će me kaznit zbog nepropisnog baratanja aparatom za kavu.
I osudit me na godinu dana bez čokoladnog napitka.

A onda ću konobarčiće dočekat iza čoška.
U mraku.


Post je objavljen 14.04.2006. u 08:34 sati.