Ovaj svet nestaje. Program za samodestrukciju je aktiviran i ubrzava se sa svakim trenutkom. Valjda mi to svesno prihvatamo, sa određenom distancom, filozofskim mirom skidajući krivicu sa sebe pitanjem - Šta mi tu možemo da uradimo? i mirenjem sa neizbežnošću kraja. Kako inače drugačije objasniti neobaziranje na znake jasne opasnosti.
Sve češće prirodne katastrofe koje pogađaju sve veću površinu planete. Nijedan deo nije, niti može biti izuzet. U prirodi je sve povezano. Aktivnost na jednom kontinentu deluje na sve. Fabrika u Kini zagađuje celu planetu, saobraćajna gužva u Njujorku ne jede ozon samo iznad Njujorka već i Berlina, Beograda, Zagreba, Tokija, Perta... čak i onih sela koja nemaju nijedan automobil.
Bačeni osiromašeni uranijum na Balkan i Irak se šire svuda, nepredviđeno i nezaustavljivo. Atomske probe po raznim pustinjama nikako ne mogu biti lokalizovane. A plus tolii broj atomskih bombi spremnih, u ovom trenutku je verovatno nekoliko njih okrenuto ka mestima u kojima vi živite i ja i vama dragi ljudi.
Svakojaki sporazumi, potpisani, koje svako od potpisnika na sve moguće načine izbegava, sporazumi koji neće promeniti ništa. Ništa bitno u svakom slučaju. A Amerikanci čak i to odbijaju da potpišu. I tako smo pretvorili planetu u otpad koji može eksplodirati u bilo kojem trenutku.
Pitanje je - Možemo li nešto učiniti?
Post je objavljen 13.04.2006. u 15:57 sati.