čemu moje postojanje uopće?
to se danas pitam...
odrasla sam u obitelji bez zagrljaja,
bez priča za laku noć i puse u obraz...
niti za rođendan...
i opet sam tužna.
utjehu mi trenutno pruža lukyjeva pjesma:
Znam predugo ja na te sam čeka
i gleda kad ćeš doć mi ti svaki dan.
Da ne bi se plaši škriputanja u tami,
ja san se vinča jer nisam više moga sam.
Vinča san Zoru da jutro me ne budi iz sna,
vinča san Lunu da svaku noć mi na nebu sja,
vinča san Pismu, bar me ona doma čekat zna,
vinča san More, plovi duša u val beskraja...
Post je objavljen 11.04.2006. u 23:49 sati.