Marketing
Nije slomljena, NIJE!
Opet san ja nastradala... Da, da, to se dogodi ljudima baš u onim trenucima kad im je najbolje.
Sinoć, Crtaona, fantastični Kolektivni Individualci, ja plešen ko luda... Baš se zabavljan, super mi je, taman dovoljno popila da buden odlično raspoložena i šta se dogodi? Lik padne na mene, a moja noga, u čudno izokrenutom položaju, ostane prikliještena ispod tog dvometraškog/stokilaškog čudovišta.
Okej... sa suzama u očima (na ljestvici od 1-10, bol je bila negdi oko 8) dovučen se do klupe i izvalin se. Nakon po ure, bol malo posustane i šta ja, glupača, napravin? Oden opet plesat. 
Istina, sa jednon nogon u zraku, al jebiga, morala san plesati. Stisla san zube, krala pive okolo da mi posluži kao analgetik, opila se ko tuka, ali i dalje nisan mogla hodat kako bog zapovida.
Završila Crtaona, moja noga još boli, natekla totalno, boli ko vrag, beštiman na sve živo, ali ko je vidija ići kući? Nakon mukotrpnih po ure, stisnutih zuba, oslonjena o Ivu (svaka čast, bejbe, prava si, znan da te boli ruka, al jebiga, fala) dovučen se do prestiža i stučen još jednu amaro kolu. Za divno čudo, to je nekako zaustavilo daljnje pojačavanje boli, i u dva i po san manje-više normalno došla doma.
Tad je počela kalvarija.
Nisan spavala sveukupno više od dvi ure, nisan mogla. Kad god bi pomaknila nogu, bolilo bi. I to baš bolilo, virujte mi. Nisan ja toliki pekmez ka šta svi misle ;). Digla san se ujutro u devet i po, bolje rečeno, pokušala san se dignit. Kad san se provala oslonit na desnu nogu, proparala me takva bol da san bila spremna ubit čovika. Onda je došla moja mater.
Moja majka, svjetska kućanica/kuharica/spremačica/vrhunska doktorica za sve boljke na ovon svitu, dala mi je, po dobron staron receptu, kvasine da držin na nozi. Pet uri minjanja te kvasine, pa ručak s gostima, s ćaćinim elastičnim zavojem na nozi, evo me! Manje-više živa, odlično raspoložena, bez slomljenih kostiju ali s natučenim stopalom i zavojen, za koju uru iden na kavu.
Zato se nemojte smijat ako me slučajno vidite u gradu, bez obzira na to šta više ne boli tako strašno, kako šepan ko jadni ranjeni pas. Ali ja moran na kavu.
Sve se može pribroditi. Ništa nije tako strašno kako se čine. A neke stvari koje se navečer čine super i u redu, možda ipak tribaju pričekat jutro. Da se nisan toliko naprezala sinoć i otišla kući odma nakon šta mi se to desilo, sad bi vjerojatno hodala kako triba.
Ali eto, šta je tu je.
Idući put ću valjda bit pametnija.
Iako nisan toliko sigurna u to.
Voli vas sve,
Vaša natučena
Krava
Post je objavljen 09.04.2006. u 16:32 sati.