Kratki rez iz Tajnog dnevnika Regočeve Kosjenke
Kao kakav drevni, drveni brod koji polako plovi plavim morem satkanim od tisuće i tisuće kristalića i odjednom ga proguta neka mračna sila zvana Bermudski trokut, tako sam ja upala u septičku jamu kod bake. Naime, moja se baka zove Emilija Bovarijević i voli primit muškog spolovila kao i Emma Bovary. Jednom prigodom tata mi je pričao da je Gustav bio bakin ljubavnik i da je prema mojoj baki Madame dobila ime. No, da ne skrećem s teme, dragi dnevniče, tako sam ja bila kod moje bake na selu u Trebarjevu Lijevom i igrala sam se s Regočem skrivača. On se, lisac jedan, sakrio na krov kukuružnjaka i zezao me tako što je oponašao, naizmjence, čas ćuka, čas micu. Ja sam se uplašila da mica ne bi popapala ptičicu, pa sam potrčala prema kukuružnjaku i putem upala u septičku jamu. Regoč mi se smijao. Tonula sam i tonula. Vikala sam u pomoć. Dotrčao je striček Stjepan iz susjedna sela, Trebarjeva Desna, i pružio mi ruku i izvukao me iz govana. Onako pokakana tražila sam dedu. Našla sam ga u polju kako ore među (Nož je bio pila. Međunožje bi opila. Međunož, jebi O'Pila!-ubačeno zbog autorova htjenja). Ispričala sam djedu da sam imala noćne more, dnevniče, sanjala sam da me Regoč ljubi, zažmirila sam, a kada sam otvorila oči, šmrc dnevniče, ljubio me Andrija Artuković ili netko vrlo sličan njemu. Djed mi se nasmiješi, pljune ono što je prethodno iskašljao, i reče mi da Djed Mraz, Zec uskršnji, Stribor i Artuković ne postoje. Nasmijala sam se do suza. Prdnula sam. Djed mi se nasmijao, pa je i on, pa sam opet ja, pa on i tako smo se igrali do večere, a pritom ne primijetismo da je upravo kraj nas odjahao Artuković na konju ili konj na Artukoviću, ne znam, dnevniče, jer ih je nemoguće prepoznat, a i susjeda što ih je pozvala na večeru je izgubila naočale.
Post je objavljen 07.04.2006. u 23:44 sati.