Ok, ekipa draga. Daklem…
Scenografija- trosobni stan. Crveno- bijelo- crno.
Uloge- dva aktera. Prvi, moj dragi, zahtjeva klopu. Drugi akter, ja, prevrće očima, ali slaže klopu (ovoga puta bez dodatka otrova). Zavaljujemo se u trosjed i zujimo u tv (bemti tv od hrpetinu kn koji zayebava). Kvar uklonjen od vrsnih prstiju aktera prvog.
Počinje! Fear factor (iliti ga po naški- Fir faKtor- užas). Ako je strana riječ, onda je strana! Kak možeš prvu riječ pročitati onak kako je izgovaraju izvorni govornici tog područja, a drugu „prevesti“??? Dobro, da ne zađem u područje metateze likvida, odustajem u startu.
Gledam ja tak i okrećem glavicu na jednu pa na drugu stranu. Razmišljam. Zatvaram oke. Ne vjerujem pa opet malo vjerujem…pa ne vjerujem. Dobro. Ima nas svakakvih i sad da tu radim neku diobu na normalne i nenormalne, stvarno ne bi bilo u redu. No, nije mi jasno. Kakvi novci trebaju biti u igri da zabijem glavu u polu terarij sa žoharima? Puževi-ok, ako ne izlaze iz svoje nastambe. Rakovi. Rakovi???? Da me uštipne za jezik. Ili da mu, ne daj Bože, progutam nogu. One dlakave nožice…. Tak si i ja mogu uzgojiti dlake na nogama i grickati ih s užitkom (bar znam gdje su sve bile), ili grickati noge svog pretpostavljenog (to ide bez uzgoja i samo pretpostavljam gdje su sve kročile). Ne znam. Ono čudo kaj se okreće, a ti ko manijak trčiš po zastavice???? Bojim se visine i ne bi mi na pamet palo balansirati na takvom nekakvom čudu. I to još zbog zastavica! Helikopter i zelena močvara? Neka mi ne zamjere svi ljubitelji Jaruna, Šoderice, osječkih bajera, ali to su bare! Fuj! Žabe gledam samo na slikama, ali bude mi žao ako koju zgazim na cesti. Na stranu da sam ih jela. No jednom i to na prevaru! Brrrrr…..
Ne znam. Ja se bojim i to puno toga. Visine, zmija, paukova (dok su mi miševi i štakori slatki na taj neki čudan način), sebe u ogledalu nakon pijane i neprospavane noći, također sebe kad mi dupe ne stane u hlače kupljene prošli tjedan, Peričke (oni koji trebaju će ovo i shvatiti) i jednog tamo mog iz Slavonije kad mi se približi i zahtjeva pusu (dobar neki strah, to bih i platila), pajceka koji u nosu imaju onu svoju klopu i kad me vide počnu divljati i ubrzano disati i roktati (valjda prirodno privlačim „svinje“) i sva mi ta hrana završi u faci- tko mi kriv kad se raspametim kad vidim ta mala pink čudovišta. Možda se jednostavno dovoljno ne palim na lovu i zato sam takvog stava. Da mi je do nekih užasa otišla bih u Maksimir, razbila staklo na terariju, skinula se do gola i valjala se zajedno s udavima. Onda skok na glavu i sinkronizirano plivanje s ekipom krokodila. Ma, ja kad vidim pauka zgrabim usisavač i iako znam da se zagušio u onom svijetu grinja koji živi u vrećici, imam osjećaj da još uvijek hoda po meni.
Ne, još ne kužim. Ljudi moji, napravila bih sve u životu da o tome ovisi zdravlje ili život osoba koje volim, ali ni za kakvu lovu. Nema te love. N E M A! Možda tako razmišljam jer sam jedna od onih sretnika koji imaju krov nad glavom i lovu da kupe kruh za drugi dan. Iako sumnjam da se ekipa prijavila zbog kruha tam! Radi kruha i igara, to da.
Zapravo, istinski me je samo Boga strah i nekad si mislim da ćemo onog dana kada dođem pred lice Pravde imati o čemu popričati… tko prizna-pola mu se prašta (ili nadoda, rekli bi neki moji).
Da ovo ne bi prešlo u neke moje ispovijesti nestašnog uma i da vi ne skužite s kim zapravo imate posla, zaključujem sljedeće: no way ( naši bi rekli- no vej)! Nema tih para! Nitko mi to ne more platit! Ja sebi nemam kaj dokazivat! Ali svaka čast svima njima! Ja ne bih! Ne hvala!
Post je objavljen 07.04.2006. u 22:12 sati.