Pregled posta

Nakon jednog kišnog i tmurnog dana u gradu... pogledaš li kroz prozor uhvati te fjaka od sivila, sjetila sam se jedne poezije koja mi je odmah malo podigla raspoloženje.

PRAMALIĆE

Oj pramaliće,
kako je lipo, kad počne nicati cviće,
kad počne pupati grabar, jasen i drinak,
a šparoge niču iz stine.
Koruna se zgusne, arija lipo zadaje,
nebo je modro i svitlo, vitar mek i tepa.
Kako je lipo kad počnu se štrkati ovce,
kad mrtve strane ožive od pisme pastirske,
kad vrganj zaore brazdu i prospe se zemlja crljena,
prhka, mokra i tepla pokrije plodno sime.

Zvona veselije zvone, kanti veselije poju,
sve ča je teško je lagnje, nade su jače od tuge.
Delo će spuniti dane, noći vreda prolaze.
Trdi žuljavi dlani govore, da život je dobar.
Ribari s pipon u zubi već pletu mriže.
Barke su jopet u moru, ćapi ribe će dojti u dragu,
kroki stegnuti rebra, more osoliti lice,
kašete menul i škombar nažuljiti rame.

Oj, kako je lipo, tamo u istarskoj dragi, pramaliće.

Mate Balota