a zašto meni svi non-stop govore da ću i ja nać nekog,da će me strefit odjednom,da nema šanse da ostanem sama. mislim,i te kako ima šanse da ne nađem nikog. znam puno žena od mene starijih 10-20 god koje su same,a zaista su najnormalnije osobe. mislim,bez uvrede ikome,ali nisu ni ružne,ni glupe,redom su visokoobrazovane. i zašto većina ljudi uopće ima potrebu kao tješit me ili što god... u smislu: ma ne brini,doći će netko. voljela bih da mi bar jednom netko kaže: pa, moguće da i ostaneš sama.
triba bit realan. dugo san živela u oblacima i tribalo mi je vrimena da shvatim da mi to ne nosi dobro. često visoko poletin,makar i samo u mislima, pa tresnem na zemlju samo tako. sklona san od muhe radit slona, od jednog pogleda napravit ljubavni roman. al istina je potpuno drukčija. često je pogled samo pogled i ništa više. ili je bar uputno da tako mislim,čak i kad bi mogao značiti nešto više. barem je za mene tako. ipak,daleko od toga da uspijevam u tom svom naumu. sanjarim i dalje,ali sam i te kako svjesna da je to samo sanjarenje i ništa drugo.
jer, ako i sanjariti prestanem, šta mi onda preostaje?
Post je objavljen 06.04.2006. u 22:01 sati.