Nakon jučerašnjeg čekanja i čekanja danas sam opet malo čekala. Ujutro sam bila vadit krv. I kao neka prvoklasna glupača dofuram krivu uputnicu, onu koju moram predat u bolnici, a ovu koju sam morala donijet ostavim doma. Ženskica mi to lijepo kaže i onda pičim doma po pravu uputnicu, koju sam imala ali ne znam zašto ju nisam ponijela. I onda me ugledala moja doktorica i kaže da navratim do nje u ordinaciju kad sve to obavim i da joj donesem EKG da ga pogleda. A bila sam naručena tek za ponedjeljak kod nje.
Vadi meni ženskica krv, iz lijeve ruke. Ne može nać venu. Ja već luda. Pipka ona deset minuta, meni samo u glavi da me krivo ne pogodi jel mi se stvarno neda da me osam puta bode u jedno mjesto dok ju ne pogodi. Dobro, našla ju je uz malo muke ali mi je "poderala" ruku. Ne znam šta je radila jel nisam gledala, ali sad imam ranu dugu kojih četiri centimetra, a boli ko' sam vrag. I trne! Čudan neki feeling. I to samo od vađenja krvi. A nakon toga inače niš ne boli. Ma nisam cmizdravica, ali sestra na zaraznoj je to izvela u sekundi, bez imalo muke, a ova kao da joj je prvi put.
No dobro, odem sad do svoje doktorice, gleda ona sve te nalaze, sve je to od mononukleoze, ništa novo, i uzme EKG da pogleda. I počne kukat. Kako to nije dobro. Digla paniku. Sestra mi je odmah išla radit novi, koji isto nije dobar. Po tome ispada da imam teških sranja sa srcem. A jebem ti i takav život. Odmah bi ona mene u bolnicu. Napisala sto uputnica. Ja ju molim da me ne šalje jel mi se fakat ne da opet na zaraznu, a u ponedjeljak tak moram ić gore jel me je doktor naručio. Ne, ona je pri svom, možda je virus i srce zahvatio, govori ona meni, to mora specijalist pogledat. Ne znam ni sama kaj mi je sve napričala, o nekoj vodi, izljevu... ma ne znam. Kaže da to izgleda kao nalaz od nekog od 50 godina sa nekim oblikom infarkta. Da vjerovatno nije jel mi je tek 20 ali onda opet počela o nekakvoj vodi i sličnim glupostima.Spomenula je i ostanak u bolnici, a ja luda na to. Pa ja bi pobijegla od tamo iste sekunde.
Došla sam doma, starcima nisam ni spomenula, samo sam se izderala na njih, kao da su oni nešto krivi. Odmah su ušutili jel znaju koliko sam sad jadna, jel mrzim kad sam bolesna, a i nisam naviknuta na sve te pretrage, ovo mi je prvi put u životu da moram tako nešto radit.Ali da znaju o čemu se radi... a saznat će, prvo će me ubit što odmah nisam rekla, što sam šutila... a dalje... ne znam.
I umjesto da se spremim i odem u bolnicu, ja se izvalila na krevet i zaspala u sekundi. Tako da nisam ništa obavila. Sutra će me moja doktorica masakrirat, jel popodne idem k njoj.
Eto, koliko mi je stalo do vlastitog zdravlja. Maloprije sam sjedila na krevetu i počela plakat. Već dugo nisam, rijetko kad plačem, takva sam. Naravno, odmah sve najgore mi prolazi kroz glavu. Operacije, rehabilitacije, čitav život same zajebancije.
Malo me je i strah. Imali smo jako puno problema oko bake zadnjih par godina, jel je operirala srce i napokon je sad sve dobro. A ako se to mora i samnom ponovit. Ne, jednostavno ne želim.
Evo, sjedim za kompom, pijem kavu, pušim...
Sad sam se sjetila svoje najbolje prijateljice. Prije par dana smo razgovare i kaže ona meni: "Stara fakat ne kužim kako je tebe to puknulo, i to baš sad kad ti u životu sve lijepo ide. Posao, dečko, zaljubljena si...."
A jebiga, to valjda mora tako bit, kad je sve ostalo dobro onda je tu zdravlje da te sjebe totalno ako neće ništa drugo.
Danas sam pročitala post od buubice u kojem i mene opisuje (thanks koka) , i kaže kako život gledam kroz ružičaste naočale. Stvarno se trudim, ali nekad... evo baš sad... u jednoj sekundi... sve ti postane crno.
Idem malo van, na kavicu sa dragim, ne mogu doma bit...
Post je objavljen 06.04.2006. u 17:42 sati.