"A kako sad radit?" rečenica je koju u zadnje vrijeme čujem sve češće. Ni sama ne znam zašto sam se toliko začudila trodimenzionalnosti mojih kolega. Možda zato što su šanse za to jednake onima da je Sanaderov intervju u Nedjeljom u 2 istinit do zadnje riječi. Naviknula sam na ništavilo od njih zbog opsega i vrste posla koji radimo. Dosada živa. Administracija, birokracija. Natezanje sa strankama. Monotonija. Ni njima se više neda. Ima nas par koji ne pripadamo tamo. Tu. Ali jebiga, šta sad.
Neki dan sam bila kod K. u kancelariji i pričali smo jedno dva sata o svemu; svemiru, energijama, ljudima, nama, astrologiji, astronomiji, i nakon toga me pogleda, pokaže na stol pun papira i pita me - i kako sad radit ovo?. Nedugo zatim, upisala sam se na tečaj ronjenja. Tečaj je vodila jedna druga kolegica s posla. Imale smo vježbe u bazenu i nakon što sam izronila i lelujala okolo kako je ronjenje fenomenalno upita ona mene - a kako se sad vratit na posao?-.
Eto, ima nas. I ja nekad zbrišem van, pijem kavu i pišem priče onoliko dugo koliko mogu ukrasti vremena. Iako ispadne da svoje vrijeme kradem sebi. Svejedno napišem pa se vratim nazad. Nazad u administraciju. Baš jutros, nakon drpanja za vrijeme marende Moj mi je sav zapuhan i znojan rekao -kako ću sad nazad na posao?-
Post je objavljen 04.04.2006. u 13:34 sati.