ne, lažem...moje cipele nemaju vezice. zašto? jer ja tako želim.
vraćaju se ljudi s govorničke. znam da im je bilo lijepo. da, ljubomorna sam. ali i drago mi je što im je bilo lijepo. al, kažem vam...vraćam se na jesen!!!!
uskoro mi je rođendan. nadam se velikom slavlju. o da. mal mi je glupo što imam 17 a svi oko mene slave 18.....a buuuuuuu. al nea veze...prošvercat ću se ja nekak ;)))))
ne sjećam se kad sam zadnji put plakala kao sinoć. gledala sam pasiju i prošla kroz potpunu katarzu (nije obraćenje, već izljev suza i emocija). nije film toliko potresan. ovo je na neki način bio ispušni ventil za sve što mi se događalo poslijednje vrijeme.
moram reći da ipak ne volim kaos. bar ne u svom životu.
al odlučujem da ne budem tužna.
vjerujem da sam oduvijek bila jaka osoba s jakim stavovima, makar se to ponekad i ne vidi.
znam da sam puna strahova, možda i od života samog. no, nikad se ne predajem.
glupe su izreke i narodne poslovice, al ja ovo nikada zapravo nisam smatrala poslovicom ni izrekom, već nekim motom, možda i poticajem:
živi kao da ćeš sutra umrijeti, uči kao da ćeš vječno živjeti
možda i vjerujem u čuda. ma sigurno.
Post je objavljen 03.04.2006. u 20:01 sati.