Marketing
1.66 m - 41 kg
neman pojma kako san se jutros izvukla iz kreveta. užasno mi se spavalo. onda se nisan mogla počešljat šta mi je dodatno popravilo raspoloženje. ka šećer na kraju san izgubila ključeve i nema šanse da ih nađen, a sto posto su na nekon glupon mistu. kažu da se po jutru dan poznaje. ako je stvarno tako, uživat ću, ono... u školi nije bilo ništa posebno osin obavijesti da se sutra slikajemo. ela i ja smo odlučile da se nećemo opet dilit na mušku i žensku polovicu razreda jer je to gladnički i preglupo. objavit ću tu sliku sigurno čin mi moja DRAGA PRIJA napokon pokaže kako!!! na likovnon smo radili neko sranje ka korice od knjige, šta ja znan? mene ovo stvarno frustrira. šta god radili na likovnon, ispadne mi čudo isusovo umisto rada. ja i crtanje ka nebo i zemlja. ja i neke ženske isto tako. jedna, neću imenovat, danas je ostala šokirana šta je meni steff uzea lizu iz usta, a nakon toga ja njemu. pa šta onda??? je, odma smo romeo i julia. stvarno se možete pokopat s takvin idejama. ne da mi se opet na tu temu, uopće nije vridno spomena. ono o čemu san tila pisat je nešto puno važnije i sve češće, nažalost...
to je anoreksija. često je definiraju ka fizičku bolest gubitka apetita. to je po meni sranje! nijedna normalna uravnotežena osoba neće postat anoreksična. kad san bila mala, bila san bucmasta. jedno lito san imala salmonelu i smršavila 7-8 kila. prvi put u životu san bila happy u vezi izgleda i stalno san se gledala u ogledalo. baš se sićan kako je to počelo. svaki božji dan san satima mirila opseg ovoga i onoga i sve to lipo zapisivala u neki blok. tu san imala i kalorijske tablice i slična sranja koja su mi onda bila sve. radila san bar 200 trbušnjaka na dan i razvila poseban način hoda koji zateže mišiće. stvarno san bila opsjednuta. to je nešto iz čega ne možeš izać kad jedan put uđeš. postaviš sebi cilj u kilima koji se samo polako spušta. neću sad u detalje kako je sve skupa išlo. samo ću reć da san na 1,66 m imala 41 kg. tad se nisan ni šminkala pa san bila blida s dva tamna koluta pod očima.onda je mater svatila da tako više ne ide. na ure je sidila sa mnon dok ne bi pojela. sićan se da san joj govorila kako mi je krafna previše za večeru. ne, nisan se preseravala, tad san stvarno tako mislila. kad ne jedeš danima, više nisi gladan. tako san dobro utrenirana da i danas mogu ne jest ništa i dobro funkcionirat. došlo je lito, bila san kod babe koja se puno trudila oko mene skupa s mamon. polako san se vratila u normalu. nikad neću bit ista ka prije toga, to totalno promini čovika. a ja još nisan imala anoreksiju. vjerojatno bi je bila imala da nije bilo mame i babe i na tome san in vječno zahvalna. kad se danas pogledan na tin slikama, padne mi mrak na oči. kad probajen robu koju san tad nosila, ne mogu virovat kakva san bila. imala san problem u glavi, bog zna šta mi je bilo. a opet nikad ne bi minjala tih par miseci, užasno mi je drago šta san ih proživila. da nisan, danas ne bi svaćala te ljude, a svaćan ih i znan kako in je i kroz šta prolaze. neki idu toliko daleko da umru od izgladnjivanja. po meni uzrok nisu manekenke ni ništa tog tipa. uzrok su bubice u glavi koje moraš pobijedit ako nećeš da pobijede one tebe! jedino točno šta opisuju je iskrivljena slika samoga sebe. tribalo bi napravit naočale koje će ti pokazat stvari kakve jesu, a ne kakvima se čine. doduše, naočale moraš steć, a ne napravit. naočale moraju bit ljudi koji te vole i oće ti pomoć. a u ton vrimenu nisan imala takve prijatelje, niko nije ni svatia šta se događa sa mnon. jeftinin trikovima san zavaravala sebe pa tako i njih. mogu mislit na šta su sve spremni oni koji boluju od prave forme bolesti. nikad nisan pričala o tome, bilo me strah i sram onoga šta san bila. dio ovoga znaju samo moji najbliži prijatelji. sad svaćan da se neman čega sramit ni bojat. to je bila jedna epizoda u mon životu, isto ka i svaka druga. ne moran svima iznosit detalje, ali orijentaciono, zašto ne bi? nisan ni luda, ni glupa zbog ovoga. samo san napokon iskrena. svaćan one koji se boje pričat o ovome, pogotovo one kojima na nalazu u bolnici piše ime bolesti: ANOREKSIJA. nije baš lipo za vidit. ono šta je bitno da znaju i uvik zapamte je to da nisu jedini koji prolaze takvo šta i da će proć koliko god se teško činilo. rijetki se ne izvuku, većina preživi i normalno živi nakon toga. kažu, čudni su putovi gospodnji. ka šta san rekla, sve se događa s razlogon i sve ružne trenutke život vrati prije ili posli. bolje da ljulja, nego da žulja. složit će se većina muških. dakle, svima koji su ka šta san bila i onima koji su stvarno bolesni želin samo onoliko sala koliko in se danas vidi rebara!
Post je objavljen 03.04.2006. u 13:32 sati.