Marketing
JA TO ZOVEM "NOVI STROJ"...
Kako sam i obećala...ispričat ću vam nešto o sebi...
Da, istina je, najteže je pisati o sebi. Naime, ja vam baš ne volim tehniku i tehnologiju i sve te inovacije koje nas okružuju i bez kojih u današnje vrijeme više ne možemo ( možda i možemo, ali jednostavno smo se na njih navikli). Tako sam se ja, normalno, do prošlog tjedna uspješno odupirala računalu u svom stanu za kojeg pri uređivanju nije bilo uopće predviđeno mjesto.
Ali...zapravo ovo je VELIKO ALI...kupili mi STROJ po nagovoru mog dragog...i evo me, sjedim i pišem i još mi je malo čudno kako sam popustila da mi to čudo tehnike uđe u kuću.
Više volim knjigu sa puuuuno listova, olovku i papir iako mi se i ovaj strojček počeo pomalo uvlačiti pod kožu obzirom da od svog prvog radnog dana sjedim za nekim monitorom i lupam po tipkovnici, ali ono, kako su mi rekli tako sam radila, a da se nikad nisam baš posebno zanimala kako to radi, zašto radi, što još može raditi i sl.
I onda se desilo jedno radno mjesto koje sam ja jako zavoljela i tamo naučila nešto malo, ali zaista malo više od onoga što sam znala i bila sam si jako važna (!?)
Kako ja stalno nešto pišem, prepisujem, vučem za sobom penkale i papire svih boja i dimenzija jedan kolega i prijatelj s posla mi jedan dan kaže: "A zamisli kada ti tu svoju zbirku aforizama, pjesama, tekstova i svega što godinama sakupljaš budeš stavila na blog kad ga pokreneš, nećeš dizati glavu od kompića." Malo sam ga čudno pogledala i rekla: "Nema šanse da ti ja sjedim nakon posla još i doma za računalom".
Tako jedno poslije podne na poslu, pozove on mene i kaže mi da izaberem boju i ja izabrah zelenu.
Stisne on ENTER na svom kompu i kaže mi "Ovo je tvoj blog."
Ostala sam bez teksta, ali moram priznati bilo mi je i drago. Kroz glavu mi tad proleti da sam ja dobila blog na poklon, zamislite, dobila sam blog. Pa je onda bilo, klikni tu, upiši to...bla, bla ,bla i tako ja krenuh.
Doma nisam imala stroj pa sam vam ja, onako, na poslu uz put održavala blog i to mi se počelo jako sviđati i još mi se jako sviđa, pa ljudi ostave komentar i znate kako to već ide...skupi se ekipa.
Ali, prije nekog vremena ( 2 mjeseca ) istekao je lijepo meni Ugovor o radu na određeno vrijeme i naravno, nije mi produžen (ništa čudno, zar ne?). A blog?
Malo sam ga zapustila, pa bih tu i tamo nešto negdje ubacila, ali nisam imala onoliko vremena koliko je mi je bilo potrebno za pisati, pročitati, komentirati... Tako je moj dragi zaključio da mi treba stroj i on me nagovorio da ga kupimo iako sam se ja nekoliko dana dvoumila između "za" i "protiv" i... prevladalo je "ZA".
I tako, evo ga, tu je i ja sada stišćem tipke na svojoj tipkovnici svog novog stroja koji je danas dobio i "veliku mrežu". YES!!!
Sada se osjećam kao malo (veliko) dijete koje ima novu igračku.
Do sada sam sebe znala opisati ovako:
Nikada mi nije dosta slova,
nikada mi nije dosta riječi,
nikada mi nije dosta rečenica.
Nikada mi nije dosta priča
i ispisanih listova papira.
Nikada mi nije dosta knjiga
u šarenim koricama
koje uzmem u ruku pa u prirodu.
A kako ću se sada opisati?!
Da, istina je, najteže je pisati o sebi. Naime, ja vam baš ne volim tehniku i tehnologiju i sve te inovacije koje nas okružuju i bez kojih u današnje vrijeme više ne možemo ( možda i možemo, ali jednostavno smo se na njih navikli). Tako sam se ja, normalno, do prošlog tjedna uspješno odupirala računalu u svom stanu za kojeg pri uređivanju nije bilo uopće predviđeno mjesto.
Ali...zapravo ovo je VELIKO ALI...kupili mi STROJ po nagovoru mog dragog...i evo me, sjedim i pišem i još mi je malo čudno kako sam popustila da mi to čudo tehnike uđe u kuću.
Više volim knjigu sa puuuuno listova, olovku i papir iako mi se i ovaj strojček počeo pomalo uvlačiti pod kožu obzirom da od svog prvog radnog dana sjedim za nekim monitorom i lupam po tipkovnici, ali ono, kako su mi rekli tako sam radila, a da se nikad nisam baš posebno zanimala kako to radi, zašto radi, što još može raditi i sl.
I onda se desilo jedno radno mjesto koje sam ja jako zavoljela i tamo naučila nešto malo, ali zaista malo više od onoga što sam znala i bila sam si jako važna (!?)
Kako ja stalno nešto pišem, prepisujem, vučem za sobom penkale i papire svih boja i dimenzija jedan kolega i prijatelj s posla mi jedan dan kaže: "A zamisli kada ti tu svoju zbirku aforizama, pjesama, tekstova i svega što godinama sakupljaš budeš stavila na blog kad ga pokreneš, nećeš dizati glavu od kompića." Malo sam ga čudno pogledala i rekla: "Nema šanse da ti ja sjedim nakon posla još i doma za računalom".
Tako jedno poslije podne na poslu, pozove on mene i kaže mi da izaberem boju i ja izabrah zelenu.
Stisne on ENTER na svom kompu i kaže mi "Ovo je tvoj blog."
Ostala sam bez teksta, ali moram priznati bilo mi je i drago. Kroz glavu mi tad proleti da sam ja dobila blog na poklon, zamislite, dobila sam blog. Pa je onda bilo, klikni tu, upiši to...bla, bla ,bla i tako ja krenuh.
Doma nisam imala stroj pa sam vam ja, onako, na poslu uz put održavala blog i to mi se počelo jako sviđati i još mi se jako sviđa, pa ljudi ostave komentar i znate kako to već ide...skupi se ekipa.
Ali, prije nekog vremena ( 2 mjeseca ) istekao je lijepo meni Ugovor o radu na određeno vrijeme i naravno, nije mi produžen (ništa čudno, zar ne?). A blog?
Malo sam ga zapustila, pa bih tu i tamo nešto negdje ubacila, ali nisam imala onoliko vremena koliko je mi je bilo potrebno za pisati, pročitati, komentirati... Tako je moj dragi zaključio da mi treba stroj i on me nagovorio da ga kupimo iako sam se ja nekoliko dana dvoumila između "za" i "protiv" i... prevladalo je "ZA".
I tako, evo ga, tu je i ja sada stišćem tipke na svojoj tipkovnici svog novog stroja koji je danas dobio i "veliku mrežu". YES!!!
Sada se osjećam kao malo (veliko) dijete koje ima novu igračku.
Do sada sam sebe znala opisati ovako:
Nikada mi nije dosta slova,
nikada mi nije dosta riječi,
nikada mi nije dosta rečenica.
Nikada mi nije dosta priča
i ispisanih listova papira.
Nikada mi nije dosta knjiga
u šarenim koricama
koje uzmem u ruku pa u prirodu.
A kako ću se sada opisati?!
Post je objavljen 03.04.2006. u 12:59 sati.