I onda zazvoni zvono, otvorim vrata, žena. Kaže da je saznala da sam ja informatičar i jel' bih joj mogao pogledati printer. Susjeda.
Odmjerih je i userem se. Baba.
Nije mi kroz glavu proletjela čak ni jedna stidna dlaka.
Ustajalost. Sa zida me promatra Marija dok joj u krilu sjedi mali Isus. Jadnik je prestravljen. Oko njega po zidovima sobe povješani deseci križeva.
Ljudi su zadojeni vjerom, toliko da su bešćutni. To je kao onaj članak iz novina o konclogoru i po sredini vrlo uočljiva reklama za plin.
Najgori miris jest ustajalost sobe. To nije smrad vlage ili rijetkog prozračivanja prostorije. To je smrad života.
Ponudi me suhim kolačima. Radije bih rakiju ili klor. Odbijem.
Upalim računalo. Na desktopu Bogorodica. Opet bešćutnost. Ako baba surfa, Isusova će se mati svega nagledati.
Upalim printer. Đubre radi. Pitah je za neki dokument. Ona otvori Word i bzzz-bzzz-bzzz, na friškom papiru crnim slovima molitva čeka da je frendice pročitaju. Baba smišlja molitve.
Zahvaljuje i pita koliko je dužna. Rekoh ništa, pomislih Bog će mi platiti za ovo. Debelo će mi platiti za ovo.
Drugi dan opet zazvoni zvono. Kaže da oprostim na smetnji, telefon joj ne radi.
Život mi je krenuo nabolje i ne bih se htio zagušiti tuđim. Udahnem duboko i uđem u stan. Ova je ustajalost sve teža i teža.
Na licu jadnog Isusa grimasa vrhunca traume. Veliki križ osvanuo je na noćnom ormariću.
Baba me nudi domaćim sokom od maline. Radije bih tuđi koncentrat amonijaka.
Podignem slušalicu i nazovem svoj mobitel. Telefon radi.
«Ništa, ništa», kažem i pomislim «Bože bankrotirat ćeš zbog ovoga».
Prođe dva dana udisanja smoga i zazvoni zvono.
U kuhinji nema struje. Znam li ja išta o struji?
Zagrizem drvo. Bit će bolno, ali valjda tako mora biti.
Otvorim ormarić i izvadim osigurač. Ponovno ga stavim i u kuhinji se pojavi svijetlo. Bože mi oprosti, koji kurac!?
I onda odjednom strahovito shvatim. Dok ga majka blaženo gleda, mali se Isus podlo smije.
Post je objavljen 03.04.2006. u 12:28 sati.