Ponekad mi se čini da mi ljudi nikad nismo potpuno zadovoljni s onim što imamo..Kad konačno dobiješ ono za čim toliko jako čezneš, žudiš kao da ti odjednom nije dosta..Odmah poželiš još nešto više, još više i više i tako u beskraj...
A kad više ne dobiješ i kad ne uspiješ u naumu onda se užasno razočaraš..I ponekad se razočaraš u mnogim postupcima pa tek onda shvatiš kako je svijet okrutan, a život ironičan..
S druge strane nekad osjećam kao da mi se život samo vrti u uvijek isti, neprekinuti, začarani krug iz kojeg nema izlaza..I onda kad se konačno oslobodim «užeta» koje me vezalo i sputavalo toliko vremena i kad bi konačno trebala biti slobodna opet nisam..Unatoč «gušenju» koje mi je radilo, čini mi se da mi to «uže» nedostaje...Baš je to čudno...Jesam li ja jedina luda ovdje ili ima još vas koji ste isto tako zbunjeni ko i ja??
Post je objavljen 01.04.2006. u 23:00 sati.