Marketing
prošlost
Cili dan žuljam u uredu, nisam stala ni sekunde odmorit. Ruka me boli, leđa me ubijaju, a povrh toga mi se užasno spava. Negdi usrid tog današnjeg ludila čula sam stvar na radiju koja me vratila u neko prošlo doba, jedno cca 8 godina unazad...u doba kad sam završavala srednju i odselila u Zagreb...Face To Face by Siouxie And The Banshees. Isti sam se tren, kako to već moj um povezuje, prisjetila proljeća u Zagrebu, jedne stare zakopane ljubavi, ljudi-sjena o kojima više ne znam ništa...tih par minuta bilo mi je tako žao što nisam ostala gore i što ne živim neki drugi život.
Uvik radim istu stvar. Bojam prošlost u ružičasto i pretvaram se da je bila divna i krasna i onda se želim vratiti tamo. Dok se ne sjetim da je zapravo bila sranje, da on nije bio nimalo krasan, da sam tu godinu koju sam provela u Zagrebu plakala više nego ikad prije i poslije, da sam svaki drugi dan bila depresivna a povrh svega užasno, užasno zbunjena.
Budala. Treba mi pola dana da se sjetim da mi se ostvarilo sve što sam htjela (osim imat puno para 
) i da sam okružena ljudima koji me vole i koje volim. Nezadovoljstvo je u ljudskoj prirodi, kao i pretjerivanje, fantaziranje i bilo kakvo mistificiranje. Stvari su daleko jednostavnije nego kakvima ih mi držimo i doživljavamo. Čak i smrt, čak i gubitak nekoga koga voliš. Da je bar imat mrvu više pameti...
Post je objavljen 31.03.2006. u 18:49 sati.