Znate one fore da pitaju djecu (slično kao Cosby Show) što misle o nekoj stvari pa nas onda impresioniraju svojim odgovorima. Odgovorima, ali i pitanjima, komentarima, samim svojim ponašanjem. Gledajućui djecu, čovjek može shvatiti kako je ljudsko biće ipak čudo.
Maleni Tim pita tatu kako možemo znati da život nije samo san. Mali ima 6 godina. Tata je rekao da ne možemo znati, a ovaj je onda komentirao da misli da nije sve san jer da je, ne bi se moglo samo tako ići okolo i pitati je li sve samo san.
Malenu Ursulu je bolio trbuh, pa joj je majka rekla nek ide spavati pa će bol proći. A on upita - A kamo će otići.
Dok mi je prijatelj bio u posjeti teti u Zagrebu, njezin je klinac stalno galamio i mama mu je rekla nek začepi, ali je on nsatvio vikati glasno da roditelji nisu mogli voditi normalan razgovor. Kad je mama nekoliko puta ponovila nek začepi, on je skoro u plaču zapitao: Što da začepim?
Kad je mali Ian od šest godina gledao TV s prijateljima, ostala trojica stalno su mu mjenjala program želeći gledati neki drugi program. Onda je njemu bilo dosta pa je pitao mamu: Zar nije bolje da je jedan sebičan nego njih troje?
Ove i mnoge druge anegdote dokaz su da su djeca vrhunski filozofi i bilo bi sigurno pogrešno njihovo razmišljanje shvatiti kao primitivno. Odrasli, zapravo ne znaju filozofirati, gube kapacitet za novim misaonim otkrićima. Djeca svakako prednjače u svježini misli, otvorenosti i kreativnosti u filozofskom promišljanju. Ne čini li se i vama tako?
Post je objavljen 30.03.2006. u 22:33 sati.