... ali svejedno ne treba riskirati.
U jednom trenutku, sve je gotovo. Game over. Oni sto su se do maloprije smijali, oni koje si vidio prije samo nekoliko dana... njih vise nema. Jedna luda igra s motorom, jedna luda mladost i jedna luda recenica:"Ne moze se nama nista dogoditi.", dobila je najgoru mogucu kaznu. Zar svoje greske moramo na taj nacin placati? Zasto nema mogucnosti da se dobije samo opomena, ukor pred iskljucenje?
Samo jedna greska. Nista vise, i netko tamo gore odlucio je uzeti ih. Nije na nama da se ljutimo, zalimo, jer ionako tu nista ne mozemo prominiti. Jedino sto upravo ta bespomocnost boli najvise.
Kad su vec morali otici, zasto ne bismo mi ucili od njih? Ali ne. I dalje se vozi neoprezno, i dalje se vozi bez kacige, i dalje mladi misle da im se nista ne moze dogoditi. Zar nije ovo pokazatelj da moze? I kad to najmanje ocekujes, i kad te najmanje strah.
Apeliram na sve vozace, bilo motora, bilo auta, razmislite dvaput prije nego sto sjednete na motor bez kacige, u auto i ne vezete se, prije nego sto nabijete gas da bi vidili koliko masina moze ici. I vama se moze svasta dogoditi, nemojte da vase obitelji za vama placu, ne dajte da vas se zaboravi.
Ovaj post posvecen je Mariu Coricu i Martinu Vukorepi, tragicno preminulima 29. ozujka 2006.
Post je objavljen 30.03.2006. u 11:30 sati.