Pregled posta

Opet mi ...


Danasnji dan je sve samo ne dobar. Jucer sam bila na groblju pokojnog tetka. Nisam mogla virovati da je vec godina dana otkad je umro... slomilo me kad sam vidila tetu kako place.... al necu sad o tome, jer mi je jos gore kad razmisljam....

I vidila sam jucer svoga malog debelog pasica.. Morali smo ga odvest na selo, jer je baka (posto zivi s nama) jednom pala preko njega pa nas bilo strah da ne bi slucajno opet trusnila i nedaj boze polomila se. Tako smo mi mog malog arisa odveli drugoj baki na selo. Kad sam dosla jucer (a nisam ga vidila jedno misec ipo dana) i kad sam vidila da me se sica, skoro sam pocela plakat. Tek sam tada shvatila koliko mi nedostaje. Kako je samo bio vesel, maha je repom sve u sesnaest a iz ociju mu je iskrilo ono pomazi me molim te. Kako se samo veselija, ja ni sada ne mogu to izbrisat iz glave. Mazila sam ga, ceskala oko vrata onako kako on voli, pricala mu, dala mu papati njegove omiljene bobice, pitala sam ga sapu (nije zaboravija kako sam ga ucila) i da mi je.... cim bi se makla malo od njega poceo bi cviliti... nisam to mogla trpiti pa sam cilu uru vrimena koliko smo bili na selu igrala se s njim. Nisam tila propustiti to vrime, jer ko zna kad cu opet ga moc vidit. Da sam jos barem imala kakvu trenerku pa da smo mogli ic trcat, igrat se s balunom, vatat kokoske, macke i ptice..... jojjjjjjjjjjjjjjjjj...kako mi fali...lipi moj maji pasooooooooooooo .... i nije vise tako debel ko kad je bija kod nas... smrsavija je..odnosno svo to salo sto ga je ima prije, sad se stvorilo u misice, jer puno vise trci i giba se... ima svoju slobodu.
Kad smo sili u auto i krenuli doma, on je tako tuzno gleda za nama, srce mi se kidalo... tila sam rec ocu, vrati se, otvorit mu vrata i povest ga sa sobom doma... prazno je sve bez njega... a bas bi volila sad da je tu, da mozemo zajedno ic setat, i sidit na ovom lipom suncu i uzivat....

Sta jos... pojma nemam... a to... palo mi na pamet..u petak je Toni C u Tribua, a u subotu Magazin u Master'sa. Naravno, ja sam to vidila vec u ponediljak i rekla svom dragom bili on isa na to... odgovorija mi je da ce mi rec kad ode do odvjetnika i kad vidi koliko ce ga on oderat. Tila sam prvo njega pitat ako mu se ide, pa da mogu nekog drugog traziti ako on nece.
Maloprije ga zovem i tako malo cakulamo... pitam ga ocemo ic..a on kao da ce mi reci sutra jer sutra ide odvjetniku.
Ja sam mu rekla ok, necu onda racunat na tebe za subotu, zvat cu prijateljicu jer mi se bas ide vani. I tako smo jos nesto bezveze pricali....
I ne prodje 5 minuta stize meni njegova poruka (ono 3 poruke u jednoj):

Sad sam se glupo osjeca tokom razgovora nemoj me krivo shvatiti pliz... Ja bar mislim da ima nesto vaznije o cemu bi tribali razmisljat nego o tome ocemo ic ili ne vani... ima 32 jebena dana da je sve u jebenogme sranju bez nekog napretka medu nama a do kada, koliko jos, dopizdilo mi je ovakvo stanje. Nema one topline, onog poleta i zara ljubavi. Morali bi razgovarat tesko mi je, boli me i gubim se u ovom neredu...

Iskreno receno iznenadila me poruka... nisam ocekivala ovako nesto. Kao da je meni svejedno. Ja pokusavam na sve moguce nacine ne mislit previse jer se onda bacam u depresiju. I zato sam i tila ic malo vani da se izgustam i izludiram. Fali mi toga k vragu.
I sad vidis on zeli razgovarat, a kad sam ja pricala u subotu nije valjalo i svadili smo se opet. Niti jedan nas razgovor ne moze proci u miru. Nijedan!
Na koji nacin mu objasniti neke stvari, kako mu dokazati nesto... ne znam ni sama vise. Pokusala sam sve sta je bilo u mojoj moci, al cini mi se da sam totalno nemocna. Imamo totalno razlicite poglede na neke stvari i nikako se ne mozemo usuglasiti niti shvatiti jedno drugo. Ne mozemo! Kako cemo uspiti, ima li uopce tu uspjeha kad svako vodi svoju ric? Mislim da nema... istina je da moramo sist i pricat al cini mi se da opet necemo nista nova rec jedno drugom... vrime je za neke nove odluke...i neke nove pomake. Ne moze vise ovako, to je istina. Jer ovo na sto nam slici veza je sve samo ne to. Kao da smo stranci ili neki prijatelji, ne znam uopce kako bi to opisala.
Al valjda cemo uspit stagod risit... makar i ne bilo pozitivno

edit: 14:10
boze me sacuvaj, upravo sam procitala ono sta sam napisala. pa ja svaki dan pisem jedno te isto... uvik iste recenice, hebote pa ja sam dosadna vise! kako bi bilo da vise sidnemo, risimo i da pocnem pisat neke nove stvari, a sta mislite???? stvarno sam upilala. on mene ne kuzi, ja njega.....bla bla bla..kao da nam je 12 godina.... jebote, triba vec jednom to risit za vjeke vjekova, a ne se tu razvlacit ko zvaka. sta nije????
uuuuu popizdila sam totalno..... sama na sebe.... a najgore kad se na samu sebe naljutim.....grrrrrrrrrrrrrrrrrrr
evo i jos mi sada salje poruku jesam li se sta naljutila?? nisam mu nista odgovorila na onu prvu..... pa bice to tako protumacija...a sta cu se ljutit isti mi dava,...niti cu sta dobit niti izbugit... bolje ne gubiti zivce bezvezee

edit 2. 19:54
taman san usla u ured i odma na blog... znan da ce se sad svi sta me poznaju cudit da sam ja u ovo vrime u uredu....a hebi ga... morala sam pobic negdi di mogu u miru plakat i di me niko nece ni vidit ni cut ni pitat sta mi je.
bila sam s njim, nasli smo se posli mog rucka. sili smo u neki kafic, i tako sve neka zezancija..nista posebno. pita on mene jesam li sta razmislila u glavi... nisam nista mogla odgovoriti.... jednostavno blokada. usta se ne mogu otvoriti, oci pune suze.... uzasno.. skrivala sam pogled iza tamnih naocala, al u jednom momentu mi ih je skinuo sa lica.... pa kaze on kako se zadnjih misec dana ponasam ko stranci, kako to ne lici na vezu.... a ja nisam mogla uopce govoriti... par puta me zagrlija i ja sam suze ronila..... i sve sam cinila da on to ne vidi.. bas se nekako jadno osjecam.... tuzna sam...i najgore od svega sta nema nikoga uz mene sada samo da me zagrli i da mu placem na ramenu u tisini.... uzasan je osjecaj samoce.... jos sam dosla doma, donila mami naocale...i oni odma pitanje: di je dragi, al sta se posvadjali??? otac me pita sta je to s nama??? meni opet suze na licu, pravim se da trazim nesto po kuci samo da ne vidi suze u mojim ocima... jedva sam se uspila suzdrzat i otisla sam iz kuce uz objasnjenje da idem sa prijateljicom na kavu. rekla sam da je dragi otisa doma..... a ono sta da kazem.... nisam mogla podniti sva ta ispitivanja.... boli me previse.... srce mi se kida.... ne znam kud cu sa sobom ni sta da radim.... uzasno je tesko.... nikad mi nije bilo ovako tesko...da ne znam sta bi.... i ne mogu shvatiti kako nisam mogla nista mu reci kad je tija da pricamo.... jednostavno rici nisu mogle teci iz mojih usta ko suze.... u jednom sam trenutku samo rekla idem na wc .... srecom bozjom imam franzete pa nije vidija suze.... nekako sam se gore smirila, al cin sam se vratila njemu isli smo ca.... i sta da ja sad kazem??? pojma nemam....totalnosam ostala bez teksta......