Onaj zemljotres pre nedelju dana i jesam i nisam osetio. Srkao sam kafu i šetkao se, i pomislio: "Zemljotres? Ma jock, paranoiče, opet ti se manta u glavi!" Dok sam vodio unutrašnji dijalog, kolege oko mene su se rastrčale, a to naravno nisam primetio...
E pa to glavomantajuće bunilo me drži od vikenda, otkako su počeli prvi baš baš lepi i topli dani. I noći. Ujutro je vazduh topao, ali ne previše težak, tek malo narkotički gust i punomastan, i sve to me transponuje u neka bezbrižna vremena, kakvim ih pamtim, recimo studentska, kad ništa nije bilo važno i kad je sve bilo lako... I tako traje kombinacija energije i aktivnosti i blažene opuštenosti...
Na mojim topografskim kartama ima puno mesta koja sam odavno uočio, zaokružio i planirao da obiđem... Konačno, ovog vikenda, pa narednog vikenda takođe, krećem tamo. Izgleda skoro previše dobro da bi bilo istinito.
(Kada sam svojevremno dao poslednji ispit na faksu, i kad sam izišao iz zgrade, glavna misao mi je bila: polako... lagano... sada pazi da te ne zgazi auto ili zvekne tramvaj...)
Toliko za sada. Prekidam pisanje, moram da se povlačim na rezervni položaj (u podrum) jer uskoro počinje pomračenje Sunca.
Post je objavljen 29.03.2006. u 10:02 sati.