OPROSTI MAMA...
joj, još jedan prokleto dosadan dan. Ma, znam napamet što ću radit. Probudio me glas moje stare: "diži se! Marš u školu." Joj, kad bi me barem barem jednom ostavila na miru ujutro. kak' ona uživa kad može napraviti ono što me nervira. A moja glupa sestra...Anđelak mali...Uf, što me živcira. Svi ju vole. Mrzim biti s njom u prostoriji. Kad je ona tamo radi sve što može da bude u centru pažnje. imala je brdo frendova. Ja i ona smo bile čista suprotnost. Ja nisam imala prijatelje, bila sam zatvorena, šutljiva i stidljiva. Bila sam totalni outsider. U crnom od glave do pete s piercom na obrvi, a ni u školi nisam bila naj. nitko se nije trudio približiti meni pa nisam ni ja imala ogromnu želju trčati za svakim, a i imala sam neku "fobiju" od ljudi. Nisam se baš ugodno osjećela kad bih morala s nekim pričati. No to mi je bilo potpuno prihvatljivo. Sve do jednog prokletog dana koji neću zaboraviti dok sam živa. Taj dan započeo je kao i svaki drugi. Bila je srijeda. Kišna, tmurna srijeda. Stari je bio na poslu, a stara ležala u krevetu, bolesna. A ono derle od moje sestre zurilo je u TV. Od kada smo saznali da je mama bolesna, derle se jako promijenilo. Zadnja tri dana bilo je užasno. Stalno je ležala u krevetu. Nije mogla ni jesti ni piti. Stara i ja smo se uvijek svađale, stalno. Nikad me nije bilo briga zbog mojih riječi. do toga dana. Onako nikakva ustala se iz kreveta i krenula u kuhinju. Dok sam se vukla do kupaonice, čula sam tresak. Otrčala sam do kuhinje i imala što vidjeti: moja mama usred kuhinje, bosa na ledenim pločicama stoji, a ispred nje razbijena čaša. "Ah, krasno. Pa jel nisi mogla nekog zvati?" pitala sam bijesno kupeći krhotine stakla. "Mogu sama". rekla je saginjući se. "Ostavi. Ja ću, sjedni tamo" rekla sam joj podižući se. "Rekla sam ti da mogu sama!" dreknula je na mene."Ah tako znači. Toliko sam se trudila da ti ne prigovaram, da sve sama napravim, da te ne zamaram sa svojim problemima, a ti meni tako." rekla sam joj na rubu suza. "Ha" rekla mi je sa sarkastičnim smiješkom na licu. "Ti kao imaš problema."Ma, znaš što? boli me briga. Radi što hočeš! Ne želim te nikada više vidjeti. Da bar umreš!" Viknula sam bijesno i istrčala iz kuće. Nije mi bilo ni na kraj pameti ići u školu. Tumarala sam ulicama grada ne obaziravši se na zvonjavu mobitela. Uzela sam ga iz džepa i pogledala na zaslon. Pisalo je "Derle". Nisam se imala namjeru javljati. Ugasila sam mobitel i stavila ga na dno torbe. Stala sam na sredinu pješačkog mosta i zurila u Dravu. Vjetar je puhao, a ja sam samo stajala tamo i zurila u tmurnu vodu koja je tekla kao da nema nikakav cilj. Samo je slobodno tekla i tekla.. Kad bih barem mogla i ja tako ići, lutati bez određenog cilja, u jednom smijeru. Neprestano, od izvora do ušća. Ne osvrtati se. Još sam dugo zurila u vodu. Pogledala sam na sat. Pola tri. Možda bih trebala poći doma. Počela sam se vući niz most, pa kroz ulice... Počela je padati kiša. Ledena kiša. Na sebi nisam imala ništa, samo tanku jaknu. Počeo je pljsak, no meni se nije zurilo kući, sam sam se nastavila vući po praznoj ulici. Nebo je bilo prekriveno tamnim oblacima. Približila sam se kući. Pred njome je bilo tetin auto. Polako sam izvukla ključeve i bez ikakve žurbe otvorila vrata.. Ušla sam u dnevni boravak i pustila da mi torba padne s ramena. U kući je vladala smrtna tišina. Svi su gledali u mene kao da su me zbog nečega optuživali. Stajala sam tamo mokra do kože i zurila u njih. Došli su i teta i baka, čak je i tata došao sa posla. Derle je sjedilo u kutu držeći mamin omiljeni džemper u rukama sa crvenim očima od plakanja. Nešto me probolo u trbuhu. Otišla sam u svoju sobu, sjela na krevet i zabuljila se u suprotni zid. Ušla je moja sestra.
To je bilo prvi puta da sam pomislila na nju kao na sestru, a ne kao na neko derište, ali samo me brobola pogledom i rekla: "Mama je mrtva, a ti si ju ubila. Ti!" Samo sam ju pogledala. Ona je nastaviloa polako povisujući ton: "Ti si ju ubila. Mrzim te! Da joj nisi rekla one grozne stvari ona bi sada bila tu. Kako si mogla? MRZIM TE!!!" Nisam znala što da joj kažem. počela je jecati. Tata je došao u sobu i uhvatio je za ruku. Mene nije ni pogledao. Izveo ju je van. Znala sam da me i on krivi za maminu smrt, ali i ja sam znala da sam kriva i nisam se mogla nositi s tim. Da joj barem nisam rekla onakve odvratne stvari. Kad se samol sjetim da sam joj poželjela smrt. Da se barem nisam počela svađati. Ja i moj dugi jezik. Zašto nisam šutjela i pustila je da tjra po svome? Ne tražim nikakvo sažaljenje. Znam da sam kriva. Sutradan je bila sahrana. Došlo je pola škole. Pola ljudi nisam ni znala, a nisu ni oni mene. Nisam stajala naprijed sa tatom i Marlene, nego iza, gdje me nitko nevidi. puhao je snažan vjetar. Nitko me nije ni tražio. Nisam plakala uopće. Počele su svirati trube. Nisam više mogla izdržati. Zaplakala sam. Vruće suze tekle su niz moje ledene obraze. Ljudi su počeli prolaziti pored mene dobacujući mi optužujuće poglede. Bilo mi je dosta svega. Otrčala sam do kuće, ušla i otrčala ravno do kupaonice. Kopala sam po lijekovima dok nisam napokon našla što sam tržila. mamine tablete za spavanje. Uzela sam bočicu i otišla do svoje. Sjela sam za stol, uzela komad papira i počela pisati:
Znam da sam kriva što mame više nema. Žao mi je zbog riječi koje sam joj rekla jer znam da joj je zbog toga pozlilo. Znam i da me neželite više vidjeti pa mislim da je ovo najbolje rješenje. Ne tražim oprost niti sažaljenje, jer znam da to neću dobiti. Nisam se imala kome izjadati. Sve ono što sam joj rekla nisam mislila. Dugo sam potiskivala osjećaje u sebi. Ono što ću napraviti je i više nego kukavički čin, ali nemam snage više trpjeti vaše optužujuće poglede i šutnju. Ova dva dana potpuno ste me ignorirali, ali to razumijem. Zato vjerujem da vam neću nedostajati. Morala sam ovo napisati. Vračate se tek navećer, a mene tada neće biti. Tata, molim te daj Marlene sve ono što ja nisam imala. Najvažnije: daj joj ljubav za kojom sam ja žudjela. Niste vi krivi. Ne optužujte se. Ovo je moje zbogom. Nadam se da ćete biti sretno bez mene. Tata, Marlene, voli vas Laura.
Sa suzama u očima uzela sam bočicu tableta i sve istresla u usta. Mirno sam legla u krevet, zaklopila oči osjećajući olakšanje. Zaspala sam zauvijek...
Ovu priću je napisala Maja a ja ju samo promoviram!
Post je objavljen 23.03.2006. u 17:15 sati.