-Dobro jutro, Arf!
-Dobro jutro, Nera!
-Kako ti je Maksimilijan danas sladak!
-Je li? Da znaš, pojeo je pola pladnja kolača, slatkić moj mali.
-Nemoj mi reći?! A moja Barbara nešto kunja. Jedva sam je izvukla van. Sinoć je bančila do sitnih sati, jadničica moja.
-Da, da, i Maksimilijanu se to često događa, slatkiću mojem malom, ali ja točno u šest sati povučem pokrivač i skačem po njemu dok ne uzme lajnu i ne izađe sa mnom van. Vidi, vidi tvoju Barbaricu kako koluta očicama.
-Ah, ne znam što bih bez nje, mazice moje. Ponekad se ponaša kao prava kuja. Samo što ne maše repom. A tvoj Maksimilijan gleda pametno kao pas.
-Da, da, samo što ne zalaje, slatkić moj. Do viđenja, Nera! Dovedeš opet sutra Barbaru u park?
-Aha! Izgleda da joj se sviđa tvoj Maksić.
-Što misliš kakvi bi bili njihovi mladi?
-Prekrasni! Do viđenja, Arf!
-Do viđenja, Nera! Hej, ne vuci, Maks! Valjda je tu ipak pas gazda!