bio jednom jedan narod koji je ziveo na ivici Vremena.
vec od samog pochetka, dok su bica ove planete (chiji su obrisi i ostaci kasnije, mnogo kasnije Zemljom krshteni) josh zivela u skladu sa svojim prasvojstvima, a glavno pravilo glasilo "budi oprezan", ljudi ovog plemena klanjali su se i obozavali iskljuchivo Nuznost (Sluchaj(nost) koja potvrdjuje Sudbinu i,vice versa- Sudbinu koja potvrdjuje Sluchaj(nost)), i to na samo njima svojstven nachin, a koji ce u anale Istorije Ljubavi uci kao jedinstven slucaj kome nema drugog objashnjenja osim metageografskog polozaja povesti blagopochivsheg plemena, objekta moje krezube strasti.
na prvi pogled izgleda da je ovaj narod ziveo u stalnoj opasnosti i grchu strepnje da ne isklizne u Nevreme ili Vechnost; shta god bi dodjavola moglo da se nalazi sa one strane Vremena. no, u davna vremena chak i deca su znala, ona mozda i pre svih ostalih, da nishta nije onakvo kakvim se prikazuje na prvi pogled. nevidljiva zbivanja iza tankog sloja privida stvarnosti nekada su davno bila gotovo opipljiva, a tek njihova otelotvorenja varljiva.
vremenom se ovo malobrojno pleme sve vishe udaljavalo od svoje prapostojbine, na potezu izmedju jave i sna;
ili ga je jednostavno vreme koje je samo po sebi postalo neumitno usisalo u svoju nemilosrdnu centrifugalnu silu.
u pochetku su ljudi chitali vreme u machjim ochima, a dok ovo pishem na javnom kompjuteru u filijali nemachkog telekoma vreba me gradjanin Pokorni koji me je, malochas, usrdno se po navici izvinavajuci upitao da li mi treba josh "vremena".
ocutao sam, shto je trebalo da znachi - da...sve vreme ovog sveta.
Post je objavljen 22.03.2006. u 11:24 sati.