Hm... Ne znam uopće od kud da počnem s ovim pisanjem...
Bila sam toliko glupa, toliko jadna i toliko mutava, kada sam osobi koju smatram vrlo važnom i jedinim pravim prijateljem, nesto zatajila!!! Zašto sam joj prešutila?? Nemam pojma.. ali dali je sada to i važno, dali će ju manje boljeti ako joj kažem razlog???!! Neće! Neće, jer bol i povrjeđenost koju je osjetila toga trena kada je sasvim slucajno saznala ne može ništa ublažiti, ne može ništa izbrisati. Ona se pojavila toliko jaka i toliko snažna da je se sigurno ne želi ni sjećati. Da je bar ostalo samo na tome, da je bar nakon 15min. sve zaboravila kao da ništa nije bilo.... Ali nije, jer to ne rade prijatelji. Mučila su ju bezbroj pitanja tipa:
"Sve zna o meni, sve znam o njoj, ćemu laganje, ili zašto nisam zaslužila da mi to kaže ili zar nema povjerenja u mene, zar nisam ja osoba kojoj sve govori, uvijek sam uz nju kad joj je trebalo, u njenoj vezi od 3 godine uvijek sam bila uz nju kada je plakala, kada se smijala, kad je trebala pomoć... Praktički sam ju vodila kroz sve to!" Ne, nemoj govoriti da nije tako, jer je!!! Pomogla si mi i vodila me kroz tu moju vezu najbolje šta si mogla, nisi mi govorila šta trebam raditi ali si mi dala savjete i svoja mišljenja koji su mi pomogli!! Zahvaljujući jedino tebi nisam dala da me se više jebe u zdrav mozak, da me se iskorištava i sl. A ja ti ovako vraćam... Ne nije u redu od mene i nemam se pravo pravdati niti objašnjavati zašto sam to napravila.... Napravila sam sranje, pokvarila tvoju sliku o meni i unijela sumnju u ovo naše prijateljstvo!!!
Ljuta sam na sebe, ljuta sam na svoju mutavu glavu šta me bar ona nije urazumila i rekla da krivo postupam i da joj moram reči. Imala sam joj namjeru reći i skupljala sam hrabrost pošto je prošlo mjesec dana kada sam to odlučila. Nisam joj tajila zato jer nemam povjerenja u nju već zato šta je iznenada se toliko toga počelo događati (frendica mi je završila u bolnici, čula sam da mi se cura oko nabacuje drugima, saznala sam da mi je tata bolestan, počinju mi ispiti na faksu, a ja ništa ne znam i još toliko sitnica..) Ali sada znam da su te sitnice NIŠTA (osim naravno ovog s tatom) naspram ovog prijateljstva koje se zbog mene poljuljalo i jedna je strana izgubila povjerenje!!!
Jedino što mogu reći je da se nadam da će mi kada tad moći oprostiti i da se nadam da ću vratiti njeno povjerenje s vremenom!!
Puno mi znači u životu da bi dopustila da se udaljimio zbog ovoga. Znam da sam zajebala i iskupit ću se najbolje što znam. Znam da joj to neće izbrisati bol koju sam joj tada nanjela ali s vremenom će i ona izbljediti!!!!