Tužna sam. Dođe mi ponekad da sve izbrišem.... Htjela bi da neke stvari iz mog života nestanu... Ne stvari, nego neki djelovi života... Kao da bi mi bilo lakše da nečeg nikad nije bilo.. Silna razočaranja, bol, tuga... Posljedice su nekih događaja... I onda se ja pitam zašto? Čemu to sve... Kaj mi je to trebalo... Kaj mi to sad treba? Kolko bi lakše bilo bez svega toga... A onda se opet pitam, a šta bez toga. Mislim sve je to dio života, na pogreškama se uči i neka loša iskustva mogu bit čak i dobra pouka.... Pitanje je opet, želim li ja izvlačit pouke iz svoje boli?! Ne znam baš... Što više razmišljam o nekim stvarima to više shvaćam neke svoje pogreške... Što više vremena prođe, mene neke stvari više bole. I svaki put kad oću počet ispočetka desi se neš kaj me vrati nazad i baci u depru... I svi misle da se nisam pomaknula od početka. I onda se ljute na mene... Al jesam... Nekad prije sam se grizla radi stvari koje nisam učinila. Više ne, sad se grizem radi stvari koje sam učinila.. I onda čovjek napravi pogrešku... Zezne. Prenaglo reagira, što ispadne glupo i nepromišljeno. Zajebe svoju sreću. I shvati to, možda malo prekasno, ali shvati... I žao mu je. I ne dobi drugu priliku. Još samo jednu. Ne dobi ju. I nikad više nije sretan ko što je bio. Nikad više... I hoće se pojest radi toga... Možda da je bilo ovak, a ne onak... Razmišljaš... Analiziraš.... Jebiga, uzalud je.. Nemaš drugu priliku. Napraviš sve kaj možeš i red je na drugome, ali ne... Gotovo je, ti si pogriješila i to je to. Nema razgovora više o tome... Željela bi opet bit sretna ko prije... Jedino šta sam htjela je bilo DOBIT JOŠ JEDNU, SAMO JEDNU JEDINU JEBENU PRILIKU!!!!
Post je objavljen 17.03.2006. u 15:21 sati.