Još jedan naporan školski tjedan je iza mene. I bliži se kraj školske godine. Ok, dobrih deset tjedana je još tu. Ali sad kad netko spomene deset tjedana čini se tako malo, kao da će proletjeti, a i hoće vjerojatno. Moj razred je fenomenalan, savršen spoj par ljudi s duhovitim upadicama, par pametnih, par malo manje pametnih. Ali u svakom slučaju, ove četiri godine smo se skupa živcirali, smijali, neki čak i plakali. Hvala Bogu, nisam u zadnjoj skupini. Možda najviše u drugojJ Stvarno, ne mogu se sjetiti dana u posljednje vrijeme kad se nisam dobro nasmijala.:)
Ali, četiri godine srednje škole, ma koliko dobre i zabavne znale biti su limit. Dosta. Nema više. Ne zbog druženja, već zbog nekog ''apstraktnog pritiska''. Pogotovo u zadnje vrijeme. ''Još ne znaš što ćeš studirati?!''. Ajde super, dodajte sol na ranu. Čudno da sam se ja, koja se mislim pola sata koju čokoladicu odabrati, već odlučila za faks. Valjda.(uvijek volim ostaviti malo prostora svojoj neodlučnostiJ) Ne mogu se požaliti previše na svoje ocjene, a ne mogu reći ni da sam se pretrgla učeći. U biti, ne mogu se sjetiti kad sam zadnji put nešto u komadu naučila kako treba. Kod mene je uvijek malo danas, malo ujutro, malo u školi… i obično ta tri malo daju rezultat : malo. Ali stvarno je postalo naporno svaki dan čekati da profesor koji je taj dan nervozan/fenomenalno raspoložen prozove baš tebe. Ali mislim da će mi neke stvari nedostajati za par godina:)
Ok, druga stvar koja okupira moje misli od kojih moj mladi mozak radi prekovremeno. Ljubav. Neka vrsta ljubavi. Platonske možda. Ne znam ni to čak. Znam samo da sam opasno zapela za jednog tipa. Koji okupira moj mozak kad trebam učiti Kanta, kad slušam glazbu, kad idem spavati.. Ma sve upućuje na simptome kronične zaljubljenosti. Ali, iako svi pričaju o tome kako mu se sviđam, kako je već dugo u mene zaljubljen, on sam mi to daje do znanja… I dalje ništa. Sva moja nastojanja da ga shvatim su propala. A ja sam preponosna da napravim prvi korak. A on presramežljiv, iako s ekipom nije takav. A ni sa mnom kad pričamo… Možda je u pravu moja sestra kad kaže da će se nešto konkretnije dogoditi kad budemo ''u penziji''.:) bolje ikad nego nikad, ostat će nam valjda par kvalitetnih godina života da ih provedemo skupa..:) Uh, živcira me sve ovo. Je li vam se ikad učinilo kad vam se netko sviđa da vas svaka misao udaljava od te osobe? Na način da vam se sviđa još više. Toliko da postaje nestvarna pomisao da ćete biti s tom osobom, jer se čini kao ostvarenje nekog sna….
Treća stvar od koje moj mladi mozak radi, a tijelo odgovara na najbolji mogući način: gubljenjem onih famoznih par kila= dijeta. Ja na dijeti= veliki događaj. Jer stvarno volim jesti. Ali ne bilo što. Već samo ukusne, fine stvari, a o slatkišima da ne govorimo. I nije da sam neka bucka, niti želim biti mršavica, ne podliježem trendovimaJ; već je vrijeme da se riješim pojasa za spašavanje i zimskih kolačaJ Sutra je deseti dan dijete, koja i nije tako strašna. Ako sam ovoliko izdržala…:)držite fige jer ne znam koliko još ovo čokoholično biće može izdržati bez čokolade…:)
A o onome što mi još okupira misli: zašto su ljudi ljubomorni i kad im apsolutno ništa niste učinili, zašto se cure koje dobro izgledaju odmah nazivaju sponzorušama, te zašto ću svog budućeg dečka (ima li zainteresiranih) odvesti kod svakog člana uže i šire rodbine, some other time.;)
Post je objavljen 16.03.2006. u 23:31 sati.