Marketing
Putovanje u bolji svijet
Povodom večerašnjeg predstavljanja romana Psi i klaunovi Josipa Mlakića
VBZ, izdavač najnovijega Mlakićeva romana, na svojim stranicama donosi i prvo njegovo poglavlje, dobar uvod u sam roman, koji će mnoge, vjerujem, navesti da posegnu za ovom knjigom:
Ma m a j e p r v o rekla da mogu ići, a onda se sjetila domaće zadaće. Starom je bilo svejedno. Kopao je nešto po ladicama ormara i nije ni slušao o čemu govorimo.— Pusti, bona, dite — rekao je staroj, iako nije imao pojma o čemu se radi.
— More, al da ponese uradit zadaću u autobusu. Već ima dva keca iz hrvatskog.
Za zadaću smo trebali napisati slobodni sastav »Putovanje u bolji svijet«, s posebnim osvrtom na hrvatski jezik, odnosno »naš jezik«. To je trebao biti ogroman sastav, na jedno sedam-osam stranica, ispod sedam nije smio biti. Dobili smo ga za kaznu, jer smo ja i Hamće dan ranije razbili prozor na učionici. Nešto smo se posvađali, ja sam mu opsovao Aliju, a on je bacio kliker na mene, i to onaj veliki, promašio i razbio prozor. Srećom, nitko drugi to nije vidio. Nastavnik nam je rekao da će onaj tko ne uradi zadaću dobiti tri keca, a tko promaši temu samo dva. Spominjao nam je nešto Europu, ona je kao taj bolji svijet, nekakva krila demokracije, stoljetne težnje naroda s ovih prostora, pogotovo nekih koji su bili proeuropskiji od drugih, pa opet Europu. Europa je bila nastavnikova omiljena riječ. Ja ga nisam ništa shvatio. Ali sam zadaću morao napisati. Bolje dva keca, nego tri. Hamće je rekao kako je on neće napisat. Lako je njemu, ima dvicu i tricu. Neka dobije i tri keca, opet je to, kad se sabere, tri dvice i dva keca: dvica k’o kuća.
Odmah sam skontao da mogu komotno pisati o ovom našem putovanju na miting u Sarajevo. I to je putovanje. Jest da Sarajevo nije Zagreb, ali je opet za nas sa sela bolji svijet. A zemljopisno je u Europi. Ne možeš promašiti.
Planirao sam pisati o svemu što mi padne napamet, a kasnije prekrižiti sve ono što ružno napišem o nastavniku i ono da smo ja i Hamće razbili prozor. I morat ću se potruditi oko hrvatskog, to nastavnik voli. Sada su svi jezik nazivali hrvatskim, pa i moja stara. Mi smo to prije zvali es-ha, jedino je Dragec govorio ha-es, ali je Dragec, opet, posebna priča. Kad mu je stariji brat otišao studirati u Zagreb, skroz je promijenio govor, sve nešto razvlači, izmišlja,
mulja: te nije grupa nego skupina, nije prodavaonica nego dućan, počeo je tačku zvati točkom i hiljadu tisućom prije i nastavnika... A u dnevniku sve petica do petice. Kako se ovo uzjebalo sa Srbima u Hrvatskoj, svi smo postali pomalo Drageci. Jedino nas petice neće kao njega. Nastavnik nam je rekao da se naš jezik odsad zove hrvatski i nikako drugačije. Nismo ga otada više zvali es-ha. A Hamće, moj najbolji drug, ga je zvao »naš jezik«, valjda dok ovi njihovi ne smisle kako će ga na kraju nazvati. Hamćetu je u stvari pravo ime Hamid, mater ga je zvala Hamom, a nama u školi je izgledao premalen i za Hamu, pa smo ga zvali Hamćetom. Doduše, naš nastavnik bi bio najsretniji da i Hamće zove svoj jezik hrvatskim, jednom mu je i objašnjavao zbog čega. Spominjao je nekakvo hrvatsko cvijeće, ali ga ni ja ni Hamće nismo ništa razumjeli. Ali jest hodžica Rahmo, kako su ga zvale njegove džematlije, pa i mi, bez obzira što se on ljutio, Hamćetov stari, koji je nastavniku sjebao i cvijeće i majku i sve živo, kompletnu floru i faunu, što bi rekao naš nastavnik biologije kad mu pukne film. Hodžica je bio ljut, sve je nešto sijevao očima i zaskakivao se, kao da se i sam sebi, sa svojih metar i žilet, činio premalen za onoliku huju.
Dalje...
Post je objavljen 16.03.2006. u 14:45 sati.