Kao što objavih u prethodnom postu, moja omiljena pesma. Mislim da je zbog ikavice iz mog/Zvonkovog detinjstva i saučesničkog, usput svečanog brundanja tamburica.
I rezignacije, ali ne folklorno samoubilačke (ne dajte se zavesti), kojom odiše tekst.
Baš onako, asertivna rezignacija.
Za mene, omiljeni deo pesme je u poslednje 2 strofe i onoj polustrofi koja završava ispovest sa flornom komparacijom koja baca u druge asocijacije.
Govori se da me varaš
i da ćeš me ostaviti
a znaš dobro
da sam bolan
i da neću ozdraviti.
Znam da više
prava nemam
na te tvoje oči crne
slaži makar da me voliš
ne daj da mi duša trne.
(ovo sve razumemo, nema potrebe da objašnjavam)
Ti ćeš opet ić' u kolo
dolaziće polivači
pivaćete pisme stare
pratiće vas tamburaši.
(Ovo je uskršnja/prolećna pesma jer postoji motiv 'polivača'. Ne znam da li je tako u celom katoličkom svetu, ali na severu Bačke, naseljenom bunjevačkim življem, prvi dan Uskrsa muškarci, momci, muška deca, dede, očevi itd. paradiraju okolo sa kolonjskim vodama kojima zalivaju sve žene/devojke/devojčice i dobijaju farbano jaje za svoj trud. Moje uspomene obuhvataju mirišljava buđenja u Subotici, kada me ćale rano ujutro probudi zalijivanjem moje glave na jastuku nekim haosom od mirisa, pa mi se kezi 'Srećan Uskrs, pile!!! Spavaj dalje, slobodno.'. I tek onda shvatim da onaj krik nisam sanjala, već da je tata probudio mamu na sličan način.
Posle redaljke od poznatih i nepoznatih polivača, možete da zamislite kako žene/devojke/devojčice MIRIŠU do kraja prvog dana Uskrsa.
E, sad, Zvonko ne peva o razvodnjenom i prilagođenom građanskom običaju sa kolonjskom vodom, već o originalnom hardcore 'polivanju'. A to je izgledalo ovako - ako ste poželjna mlada djeva u seoskom okruženju, onda ste prvi dan Uskrsa bili dovučeni do bunara više puta, i za vrat su vam strusili kantu ladne arteške vode. Za lepotu i zdravlje. Ako ste bili jako poželjna mlada djeva, onda ste mogli da zaradite upalu pluća zbog svih koji vas simpatišu. Ili boleština ili čeličenje. Prirodna selekcija.)
A nediljom, kad se šetaš
šuškaće na tebi svila
sigurno ćeš zaboravit'
da si kadgod moja bila.
(Meni je ova pesma Tavankut, selo pored Subotice. Tačno zamišljam crkvu u centru, oko koje se održava 'Proštenje' tj. praznik sela, tj. neki svetac. Šuškaće na tebi svila - e, to hoću da vam pričam. Ako me pamćenje ne vara (a sklono je tome) jednom sam obukla bunjevačku nošnju. To je skalamerija u rangu krinolina iz 'Prohujalog sa vihorom' jer se sastoji od 7 ili 9 belih uštirkanih podsuknji, do poda, preko kojih se o praznicima nosi svilena haljina. Bunjevački vez, kojim su ukrašene podsuknje se zove šling. Izgleda kao čipka, gomila malih opšivenih rupica. Ne mogu da zamislim da se to ručno radilo. A jeste. E, pa, sve to ŠUŠTI kada se hoda. Ne da šušti, nego šušti.
Interesantan deo ženske nošnje je mali bubreg koji se vezuje iznad dupeta, kako bi te suknje padale kako treba. Ludilo.
Na muškim nošnjama su mi najinteresantniji praporci na crnim čizmama. One šušte, oni zvekeću.)
Ne lomi mi srcu grane,
sačekaj da samo stane.
(Grane, čega drugog, nego bagrema. Ih!)
Post je objavljen 16.03.2006. u 08:31 sati.