Upravo sam se vratila iz dvominutne šetnje. A šetnja je bila prisilne naravi, išla sam kopirati ČETIRI stranice priloga za neku tužbu. Naravno da mi imamo kopirku u uredu, ali ja nisam mogla kopirati te ČETIRI stranice zato jer sam ih već kopirala, ali pogrešno. Bile su mi stranke, žurilo mi se, i krvio sam iskopirala ČETIRI stranice. Bio mi je bed, pa kažem šefki- bed mi je, krivo sam kopirala, ako treba otići ću ispravno kopirati na svoj račun.. Kaže šefka, i može ti bit bed jer mi trošiš tintu, a znaš kako je skupa, odi sad lijepo van ureda i kopiraj negdje na svoj račun….
I što sam ja trebala reći, nek mi netko pametan kaže?
a) Neću dignuti novac, ti mi moraš dati?
b) Nije fer da ja moram davati još i novac, kad već puno svaki dan poslije posla svoje
slobodno vrijeme trošim na glupu poštu.
c) OK.
I nije meni stvarno do te dvije kune, nego do ono malo dostojanstva što si umišljam da ga imam u njenim očima. Postavljam si pitanje, kako osoba koja nije loša može biti toliko sebična, škrta, i općenito apatična? Rekao bi moj mužić da je to zato što nju od svega najviše vuče lova. I sve više sam uvjerena da ima pravo. Evo još jednog primjera. Odem poslati tu tužbu na poštu, pita me šefka jel imam love za poštarinu. Kažem, nemam, nisi mi dala. Kaže ona da nek ja dignem novac na bankomatu pa nek sama platim jer da ona ima samo 100 kuna, pa da mi neće valjda dati zadnjih 100 kuna, nek ja platim, a ona će mi dati kasnije. I opet nije problem, ali najgore od svega je što kad se taj minus poveća, pa joj ja kažem da mi duguje 80-ak kuna, onda je čuđenje, da gdje sam ja potrošila taj novac, pa analiziranje svakog pojedinog slanja, da je ne bi slučajno zakinula za 20 lipa.
Naravno da sam ja rekla OK. Ali u sebi mislim da nije u redu što se tako ponaša prema meni koja sam joj stvarno dobra, poslušna, marljiva, vedra, brza, pouzdana. Imam ja i mane na poslu. Npr. znam biti preosjetljiva na neke ljudske probleme koje i trebala gledati samo ako posao. Ili ako se dere na mene, ne znam to prešutjeti, već kažem-ne deri se na mene, što joj samo još više digne živac. Ili zato što imam slobodno vrijeme i dragocjeno mi je, i ne skrivam to, a ona nigdje ne ide, pa sam joj ja nenormalna. Žao mi je da sam tako frustrirana, da nemam priliku ubijati se na poslu gdje će to imati smisla, žao mi je što sam ambiciozna i želim biti dobra i u poslu, što puno očekujem i od sebe i od drugih, a najviše od svega mi je žao što sam došla raditi za nju. Drago mi je da imam šeficu koja se istresa na mene, jer to znači da radim, da mi ide staž, da primam plaću, da ulažem u svoju budućnost.
I, eto, nema tu traga mobingu. Moja šefka je dobra žena, pristojna, nema se tu šta reć. Ono što ja doživljavam je još gore, radi se o dobrom starom jebanju u zdrav mozak. Jer ako ona dođe raditi tek u 4, pa kaže, ajmo raditi, i onda se čudi što sam loše volje, kako to drugačije nazvati. I, da, nije ona radila, bila na sudu, sa strankama, ili slično, pa da je zato došla u 4. Bila gospođa u Trstu. I onda hajmo radit.
A, jesi gladna, sigurno jesi jer danas, kao ni inače nisi bila na marendi? A, donijela sam ti iz Trsta hulahopke, sitnica je, ali pošto si na minimalcu znam da će ti dobro doći? A, super da si cijeli dan primala stranke, i napisala dvije teške žalbe, pa ih ja mogu samo potpisati?
Sanjam, i neću nikad prestati sanjati, i neću nikad prestati biti dobra osoba, i neću nikad postati apatična.
Jer ako silovatelj kojeg mi branimo, donese čokoladu i vino, reći ću mu hvala, uzeti ću poklon da se šefka ne uvrijedi i prvom prilikom dati to siromašnima koji čokoladu nisu vidjeli mjesecima. Upravo to sam i napravila. Čak i ako on nije silovatelj, loša je osoba, a ja takvu energiju ne želim. Šefka nema problema s poklonima, uzima sve vrijednosti koje joj se daju, bez obzira na to od kakvog to ljigavca dolazi. Možda je ona u pravu, a ja sam najobičnija glupača? Jer čim je on otišao, pomolila sam se u sebi Bogu, da me čuva, jer sam ja pravo izabrala iz svog najiskrenijeg altruizma, a nalazim se u situaciji da na samom početku točno znam što ne želim biti kad „NARASTEM“, a što želim biti, enigma je koju će otkriti vrijeme i moja težnja da ostanem čovjek, ma što god radila.
Post je objavljen 15.03.2006. u 09:36 sati.