Marketing
Dobili smo čizmice na dar...
Naša dobra prijateljica Bayasaa darivala nas je sa zakašnjelim novogodišnjim poklonom, koji je poslala njezina majka iz Ulan Batora za naše gusarske pišmolje. Čizmice su to nadasve eko izrade jer ih je mama sama radila i krojila i šivala i ukrašavala, a to je kod njih nešto kao nama zašiti otpali gumb na košulji. Ili se to samo meni čini jer nikad nisam bila tamo, a želim si to odavno, još puno prije nego sam Bayasu uopće i upoznala. Ulan Bator, pazi me se, stižem! A do onda ćemo guštati u tim malim poklončićima. Sad su dečki u kompletu sa onim dolamicama. (Sjeća li se itko?) Slikat ću ih sutra u kompletu. Jedino što smo omanuli je šišanje. E to se kod njih sasvim drugačije radi nego kod nas. Prvo i prvo, dečkići se ne šišaju nikako prvu godinu ili dvije, onda za to mora biti poseban dan koji Lama gleda u kalendaru i tek se tada može šišati prvi put. Zatim to za sobom povlači naravno i veliko slavlje jer oni kao pravi usvojitelji svih praznika, počevši od onih komunističkih, a završivši na njihovoj budističkoj vjeri, slave sve što se da. Ali sa ovim se počinje, znači prvo šišanje je znakovito. Ja sam svoje očerupala već davno jer sa tak gustom kosom bi do sada krepali od vrućine, za razliku od malog im mongolskog prijatelja Nomunbilega koji se rodio sa čelavom glavicom i sad ima 16 dlaka i 6 centimetara duge lasi. Sa tom frizurom zaista može pričekati na šišanje još nemali broj godina.
Nomuna i Bayasaa
Nyima u novim čizmicama
Namuka se skriva od fotača...
Nego što sam vam zgodno još željela reći. Došli mi kod Bayase i naravno da smo bili počašćeni sa nekom poslasticom iz njihove tradicionalne kuhinje. Ovaj puta su to bili jastučići punjeni vegetarijanskim nadjevom, specijalno zbog mog debelog koji je nemesomrs. Bilo je to jako dobro sa fino začinjenom salaticom od friških malih paradajzića, a kasnije smo futali ko mali i malo veći prasci ali to su čari vegetarijanske klope. Nakon klope njen muž je otišao štrebati u studentsku knjižnicu, a Bayasa je sa dvorišta dofurala jednu najlonsku vrećicu i iz nje izvadila dotične čizmice. pitala sam se još zašto ih je tamo pohranila i kako se nije bojala da ih tko ne ukrade ali umalo mi je postalo sve jasno. Ma zapravo ne umalo, malo duže mi je trebalo i bilo je puno prekasno za to saznanje. Obukli smo klincima čizmice, a oko njih se proširio miris štale. Ma reko baš fino miriši i još me Bayasaa gleda kao da sam s Marsa ruknula i ne kužim ja ništa dok nismo došli kući i ja čizmice prezgodne, stavila na vidno mjesto u dnevnoj sobi. I skužim u jednom momentu da kod nas iz nekog razloga smrdi ko u zadnjoj štaletini i to ne bilo kojoj već kao u zoološkom vrtu u društvu neke rogate marve.
I tada mi sine! Jakovi!!! Te su čizmice iznutra presvučene jakovim krznom, tu nema zime ali ima smrada i to kuguarskog, tj. pardonček, jakovskog. I sad mi bljesne da ih je žena držala u vrećici ali ne u kući i trk u kuhinju po vrećku i to platnenu, da se bolje zrače. Dobile su šup kartu na terasu i to u prvoj rundi, ali jako smrdljivoj...
Post je objavljen 13.03.2006. u 23:17 sati.